Uprošlom broju smo razmotrili uticaj stripa Mirko i Slavko na srpske politike - mada bi se isto tako moglo reći da su srpske politike iznedrile strip Mirko i Slavko - danas ćemo se u pokušaju rasvetljavanja velikih tajni Srbije prebaciti na sportski i okolosportski teren.
Kad god, recimo, Novak Đoković, „naš Nole“, napravi neki sportski pičvajz - napuši npr. sudiju ili u besu hitne lopticu u publiku, pa popije opomenu - Srbija se momentalno ujedini u napušavanju sudije. Vladini, nevladini, antivladini mediji su jednodušni u oceni da je Novaku „učinjena nepravda“ i da je opomenu popio zato što je Srbin.
Nije to tako samo u sportu nego u svemu, a to je posledica devetnaestovekovne dubare o „dobrim Srbima“ koji se rađaju neiskvareni, prepošteni i visokomoralni i koji su - budući da su pravoslavne vere - po difoltu uvek u pravu.
Fakat zvuči kao kosmodisk, ali deluje i dan-danas. Možda i više (i pogubnije) nego u XIX veku. Rekoh „pogubije“ zato što u društvu koje razmišlja (teške li reči) na taj način ne postoje kriterijumi važeći za sve, ne samo prema spoljašnjem, antisrpskom svetu, nego i unutar Srbije.
Dobro, de, može se živeti (tačnije: životariti) i bez kriterijuma, važno je da ima brašna i zejtina, nije Srbija usamljen primer. Ali Srbija ima nešto što samo Srbin imade, a to su - izuzetno visoki kriterijumi usred ambijenta odsustva bilo kakvih kriterijuma.
Kao i u Novakovom slučaju, ti kriterijumi važe samo za one „druge“ (ti su po pravilu na vlasti), koji su obavezno nemoralni, što, da ne bude zabune, često i jesu. Što, opet, služi kao krunski, po pravilu i jedni, dokaz da smo „mi“ moralni i da smo nedužne žrtve nemoralnih protuva.
„Moralni“ u jednom trenutku smene „nemoralne“, pa se odaju nemoralu, pa se onda „nemoralni“, koji su u međuvremenu postali moralne gromade, vrate na vlast, sjaše Mirko/Marko, uzjaše Janko/Slavko i tako već dvesta godina.
Da ne dužim. Dok se u Srbiji ne uspostave kriterijumi važeći za sve - a veliko je pitanje da li će ikada biti uspostavljeni - stvari će se odvijati po napredopisanoj matrici u sveopštoj kakofoniji patetičnih moralizatorskih proseravanja.
Sa sporta prelazimo na film. Pre neko veče po drugi put pogledah film „Linkoln“. I evo šta sam video. Abraham Linkoln je suočen s dilemom - da li da potpiše primirje s južnjacima i time spreči dalje krvoproliće (kome, inače, nije bio sklon) - ili da kako zna i ume progura trinaesti (mislim) amandman koji će za vjek vjekova ukinuti ropstvo i zagarantovati ista prava za sve.
Severnjaci listom jesu bili protiv ropstva, ali je više nego ubedljiva većina u Američkom senatu bila protiv same ideje ravnopravnosti belaca i crnaca. Linkoln shvata da će, ukoliko potpiše primirje, rat biti džaba krečenje, pa južnjačku mirovnu delegaciju drži na kratkom sidžimku u nekoj vukojebini, a svojim saradnicima izdaje naređenje da kako znaju i umeju namaknu većinu. Što su saradnici - uz mnoge peripetije - i namakli. A kako, o tome čitajte u sutrašnjoj završnici visokomoralnog serijala.
NE PROPUSTITE
