Kad je ono Glavonja Tijanić svečano najavio Ðinđićevo streljanje, nikakvog, koliko se sećam, ibretenija i moralne panike nije bilo. Štaviše, neki bi cinik mogao reći da je Glavonjina najava naišla na odličan prijem u javnosti, a Ðinđićevi Vulini, Darije KT - i on ih je imao, neki od njih su sad kod Vučića - nisu padali u odbrambeni amok.
To je bilo zato što je Ðinđić - čast retkim izuzecima, od kojih je većina mrtva - bio podjednako omražen i u tzv. građanskoj i u opozicionoj javnosti. I to iz istog razloga. Građanskoj javnosti nije - koliko je mogao, naravno - dozvoljavao da se vrati na stari put grešnika, što će reći na iskorišćavanja bivanja na vlasti za stvaranje profita, a opozicionoj je bio (privremena) smetnja da učini to isto - da se vrati na vlast i nastavi po starom. Pikantne detalje o svemu tome možete naći u onoj (ne mojoj) knjizi kad izađe iz štampe.
Da je Ðinđić - koji je osim vrlina imao i mana i koji je osim dobrih poteza pravio i pogrešne - imao samo vrline, nijednu manu i da je bio triput uspešniji, postigao bi samo to da bude triput omraženiji.
Ðinđićeva namera - ni misija nije prejaka reč - bila je da u Srbiji razdvoji stvarno od mitološkog, bitno od nebitnog i da - najvažnije - ako već ne može od crkve, državu odvoji od emocija.
Pet sitnih para Ðinđić nije davao na političke emocije i ličnu popularnost. Kad god bi uhvatio vremena, išao je po zemlji Srbiji (i srpskim zemljama), zalazio u vukojebine, pokušavao da ubedi duduke da nije bitan on (ili bilo koji drugi glavešina), da je bitan svako od njih ponaosob, da nije bitan tamjanom okađeni Kosovski zavet, nego deo državne teritorije po imenu Kosovo, itd. Uzaman. Nisu ga razumeli ni doktori nauka, kamoli vukojebinski duduci.
I tu dolazimo do „merituma“ stvari - do politike srpskih emocija koja je zašla duboko u psihodeličnu fazu, što ne znači da joj se bliži kraj.
Krajnje pojednostavljeno - a daj bože da i tako pojednostavljeno shvatite - ta politika ovako funkcioniše: mi tebe volimo, a ti nama, zato što te volimo i što smo dobri, zauzvrat daješ zejtin, brašno, povremeno sendvič (nekom zapadne i „ferari“) i - najvažniji ćar - dopuštaš nam da ne dajemo ni pet sitnih para na kriterijume, obzire, pristojnost... Da ne dužim - na sve što je korisno za društvenu koheziju i napredak, ali što zahteva napor.
Izrazita je manjina - ne usuđujem se ni da navedem približnu procenu procenta - podržavala Ðinđića, tj. njegove političke ideje, svi ostali su - neki manje, neki više, većinom prećutno - podržavali Glavonjinog poslodavca koji ni po cenu (Ðinđićevog) života nije hteo da prekida „državni kontinuitet“. JexS & Co su mu na tom poslu udarnički zanosili muda. JexS se pride u neko doba nacionalno pomirio s Dačićem (krle22 misli da je to „spaslo“ Srbiju). Nedugo potom Vučiću je napravio stranku i poklonio mu politiku DS. Glasajte za Tadića. Šta drugo da vam kažem.
NE PROPUSTITE
