Nedeljnik Vreme je reditelja Gorana Markovića pre par dana proglasio za ličnost godine. Osnovni kriterijum za priznanje bio je, kažu, njegov „doprinos unapređenju institucija u javnom interesu” kao i to što „nikada nije pristajao na nasilje" nego je, umesto toga, afirmisao „građansku hrabrost” i „kulturu dijaloga”. Da ne znam širi kontekst, pomislio bih da je Goran Marković u najmanju ruku reinkarnacija Mahatme Gandija.
Nagrada za Markovićev javni angažman je krunisala jednu urnebesnu nedelju u kojoj su se srpski glumci, reditelji i drugi karikaturisti, potpomognuti subjektivno nezavisnim medijima, danima utrkivali u zgroženosti i pozivima na odbranu lika i dela Gorana Markovića, kao i u napadima na ministarku Dariju Kisić Tepavčević, koja je na svom privatnom instagram nalogu velikanu srpske kinematografije postavila „dijagnozu” da je „frustriran, agresivan i umetnički impotentan”. Stvari su, kako to kod nas često biva, otišle toliko daleko da je N1 kao ozbiljnu vest preneo inicijativu Mreže akademske solidarnosti i angažovanosti da se pomenutoj ministarki oduzme lekarska licenca zbog nedozvoljene upotrebe reči „dijagnoza”.
Ne sećam se sličnih reakcija kada je Goran Marković javno lepio svoje dijagnoze Aleksandru Vučiću („maligni narcizam... ozbiljan duševni poremećaj”) ili kada je pozivao psihijatre i psihologe da mu se pridruže u medijskom dijagnostikovanju političkih protivnika. Ne sećam se ni da se Mreža akademske solidarnosti i angažovanosti naročito zabrinula kada je profesor emeritus Marković opisao poslanike u Skupštini Srbije kao „veliki broj kliničkih slučajeva koje Erih From naziva analnim zgrtačima”.
Ivan Medenica kaže da je branšu posebno uznemirila „profesionalna degradacija i dehumanizacija Gorana Markovića.” Naravno, nema sumnje da je svaki oblik dehumanizacije u javnom diskursu nedopustiv pošto je dehumanizacija, kao psihološki preduslov masovnog nasilja, utkana u ideološku matricu fašizma. Da li to onda znači da je uređivački kolegijum Vremena kolektivno jeo bunike kada je Markovićevo javno delovanje proglasio za „svedočanstvo odbrane vrednosti građanskog društva” bez obzira na to što velikan srpske kinematografije svoje političke neistomišljenike naziva „strašnim spodobama koje se lažno predstavljaju kao ljudska bića” i ne libi se da istakne da želi da fizički bude „na drugoj strani, najviše iz higijenskih razloga”? A ako nije bilo konzumiranja bunika (kojima ću se, obećavam, prvom prilikom izviniti za klevetu), da li to znači da su u krugu dvojke izlivi fašisoidnosti prihvatljivi ako imaju opozicioni predznak?
Petričić, Pajtić i kompanija su mišljenja da umetnička i intelektualna javnost mora da ustane protiv narativa ljudi iz vlasti, jer on „kontaminira ne samo javni diskurs već i generacije koje dolaze“. Ne sećam se, pak, da su se ti isti borci za dekontaminaciju javili za reč kada je Marković svu snagu svoje građanske i mačo hrabrosti obrušio na istetovirane obrve službenice Telekoma koje su „izgledu te žene dalo nešto, ako ne demonsko, ono svakako neprirodno”.
Problem, međutim, nije u Markoviću, nego u tome što se međ opozicijom uvrežilo mišljenje da je svakojaki rečnik dopušten, ukoliko je usmeren prema vlasti. A da je kulturna elita zaštićena od bilo kakve odgovornosti za izgovorenu reč. I da to što je neko uspešan reditelj sa porodičnim pedigreom znači da je njegovo pravo na jezik mržnje unapred osigurano od svake vrste javne kritike.
Markovićeva skorašnja (i pređašnja) prizivanja tzv. rumunskog scenarija i krvavog raspleta srpskih političkih podela su samo delić jednog samozadovoljnog i neodgovornog baratanja srpskim jezikom. Ono što je najpogubnije za zdravu pamet je što se u kulturnom miljeu iz kojeg smo potekli i Goran Marković i ja, svako — pa i jezički i misaono najbednije vređanje predstavnika vlasti — po definiciji proglašava za hrabrost. A zahvaljujući mudrim glavama iz Vremena sada još i nagrađuje kao doprinos kulturi dijaloga.
NE PROPUSTITE
