U nedelju je, dakle, obavljen Visoki Telefonski Razgovor, postignut je dogovor za redovnu isporuku ruskog gasa „po najnižim cenama u Evropi“, što je sa ekonomske tačke gledišta bingo - nema Srbija para za bacanje, jedva namiče i za nasušne stvari - ali sa stanovišta politike je promašaj jer tako u svet odašiljemo sliku države-socijalnog slučaja.
Zna se dobro kome država subvencionše struju, još se bolje zna zašto moćne države subvencionišu siromašne i slabe. Nema besplatne struje, a tek nema besplatnog gasa, u oba slučaja razlika u ceni mora biti nečim kompenzovana. Zahvalni korisnici subvencionisane struje državi se oduže glasajući za državnu upravu. Čime ćemo se mi odužiti Putinu, to ćemo videti čim ruski spoljni popečitelj Lavrov pristigne u Beograd.
To što je Srbija jedina zemlja u Evropi spremna da ugosti Lavrova, iako u suštini i nije imala izbor hoće li ili neće - nije mala stvar. Lavrov će to znati da ceni, ali držim da to neće biti dovoljno. Posle Lavrova stižu EuroMara i svatovi, a i oni će tražiti više nego što Srbija može dati.
Hajde vi, stariji, stavite ruku na srce, pa recite koliko ste puta u kriznim situacijama poput ove, kad se bliži dogorevanje do nokata, čuli otrcanu mudroseriju da je to zato što smo „izgradili kuću pored puta“ i zato što smo „istok na zapadu i zapad na istoku“.
Obrćući i okrećući te tupoumnosti, Ćosić je sebi napravio blistavu karijeru, e sad, što je drugima napravio gomilu sranja, jbg. Svijet je ovaj tirjan tirjaninu... Znate priču.
Ako mene pitate, mnogo je bolje napraviti kuću pored puta - pogotovo ako je put magistralni - nego u bespuću (povijesne zbiljnosti). Naš problem, uostalom nije to što smo pored puta, nego to što tokom dvesta godina nismo odlučili kojom stranom ćemo da vozimo. A kad je tako, ono što sledi je saobraćajni (i svaki drugi) haos.
Prevedeno sa jezika zakona o saobraćaju na jezik političke filozofije, Srbija ni u jednom trenutku - sa izuzetkom dva-tri slabašna pokušaja zatučena u koraku - nije izgradila sopstvenu politiku, nego je politike krpila od pačavri politika čijom smo stranom puta u ovom ili onom trenutku vozili.
Kad neka država izgradi svoju nepromenljivu politiku, to ne znači da u toj državi neprestano teku reke meda i mleka, ali takva država, uza sve uspone i padove, po pravilu napreduje i jača, za razliku od država socijalnih slučajeva poput naše, koja se iz generacije u generaciju smanjuje i slabi. Svaka sličnost sa našom državom je slučajna.
Uzmimo primer prvog stuba naše spoljne (bogme i unutrašnje) Politike, Majčicu Rusiju. I u Rusiji su se menjali politički sistemi - i to mnogo turbulentnije i krvavije nego na drugim mestima - ali ruska državna politika se nije za „p“ promenila od vakta Petra Velikog. Ta imperijalna politika je, da kažemo, jednostavna: 1. sve za vojsku, za narod šta ostane. 2. prigrabiti što više teritorija, pa šta košta da košta i 3. gledati samo svoje interese bez obzira na to da li su sumanuti. Ðe smo mi tune, zaključite sami.
NE PROPUSTITE
