Dani Sejda Bajramovića - pardon, Dritana Abazovića - tako bi se mogla nazvati ovonedeljna produkcija Famoznog. I to s dobrim razlogom. Abazović se, naime, danima ne pomera iz centra balkanske pažnje, što ima svojih profitabilnih, ali i loših strana. Npr. ovu: centar balkanske pažnje očas posla se pretvori u centar mete.
Moja neznatnost je još davnih dana uočila frapantnu sličnost između balkanske histerične političke scene i hispanoameričkih sapunskih opera. Poetika sapunica i balkanska politika maltene su iste: tzv. niske strasti, nesnosna patetika i manipulacija najbednijim i najljigavijim emocijama. S tom razlikom što se na balkanskoj sceni više puca, a manje peva nego u sapunicama.
Meteorsko blagoukazanije i munjeviti uspon Dritana Abazovića došli su ko kec na desetku toj tezi. Stajlingom i likom Abazović je pljuniti brat od strica Ljovisne ili Kasandre koji je uspeo u političkom životu.
I takav kakav je, Abazović danima srlja iz sranja u sranje, što je u suštini za njega bingo, to samo znači da je pred njim blistava politička budućnost. Evo i zašto. Kao što su u Heliogabalovom Rimu najviši položaji (i najveći prihodi) zapadali pajtašima koji su imali najveći qwrz, tako na Balkanu najviše položaje (i prihode) zauzimaju oni koji naprave najveća sranja. Što je za balkanske politikante olakšavajuća okolnost. Lakše je napraviti veliko sranje nego imati veliki qwrz, kužite li, stari moji.
Tema naše današnje kolumne je najrecentnije Dritanovo sranje koje je napravio na komemoraciji žrtvama genocida u Potočarima, gde je blagolupio, citiram, genocid nije počinjen nad Bošnjacima, već nad ljudima, i nisu ga počinile vojske nego politike, kraj citata.
Za razliku od profesionalnih antigenocidlija, ja u Abazovićevom lupingu ne vidim zlu nameru, nego marketinšku nameru da prejakom rečju zaseni prostotu. Ko biva... Jeste da su u Srebrenici pobijeni Bošnjaci, ali oni su faktički bili mnogo više od Bošnjaka, bili su ljudi, što bi - po Abazovićevom smatranju - trebalo da pojača zgađenost zločinom - ali je s punim pravom izazvalo gađenje Dritanovim lupetanjem.
Da, ti Bošnjaci su bili ljudi (bilo je među njima i dece), ali nisu pobijeni zato što su ljudi, nego zato što su Bošnjaci, tj. muslimani, iliti u optici crkvenovelikosrpskih krugova, izdajnici prađedovske vere.
Sada prelazimo na Dritanovo otkriće epohalne rupe u saksiji, tvrdnje da ljude u Srebrenici nisu pobile vojske, nego politike. Bravo, politički maestro. Vojske su, fakat, kao pištolji. Još je šerif Vajat Erp rekao da ne ubija pištolj, nego onaj ko pritisne okidač.
Moja neznatnost, inače, najodgovornijim za srebrenički genocid smatra Ćosića, koji je decenijama javno pleo mrežu i kovao planove za etnička čišćenja, a koji ne samo da je izmakao ruci stroge pravde nego je prementuo svetom kao visokoouvažena ličnost, doduše sa otiskom Šešeljeve noge na guzici. Da je počem Ćosić živ, Dritan bi mu mogao poslužiti kao glavni lik romana, nastavka serije vreme ovoga, onoga - pod naslovom „Vreme fićfirića“.
NE PROPUSTITE
