U prošlu subotu sto godina je napunio dr Henri Kisindžer, jedan od najvažnijih stratega međunarodne politike u prethodnih šezdesetak godina. Sama činjenica što je poživeo čitavo jedno stoleće, ostajući čak i u stotoj vispren i dalekovid, o čemu svedoči intervju koji je dao Ekonomistu pre desetak dana, a u kojem je „nacrtao“ ovu deceniju svetske politike, govori o tome da oni koji su ga „draftovali“ kao mladića, videći u njemu potencijal za najodgovornije dužnosti, nisu pogrešili.

O njemu su mišljenja, čitavo vreme „dok je držao svet u neizvesnosti kao da su svi ljudi njegovi studenti na Harvardu“, kako se o njemu jedared vispreno izrazila čuvena italijanska novinarka Orijana Falači, podeljena. Za jedne je genijalni strateg, u rangu onih najboljih u istoriji, poput Rišeljea, Bizmarka ili Deng Sjaopinga, koji su menjali istoriju kao što obični ljudi menjaju kola, dok je za druge hladnokrvni mastermajnd svetskih poslova, koji se nije libio da svoje veliko preimućstvo u inteligenciji koristi krajnje utilitarno. No, ono što je nesporno jeste da je reč o jedinstvenom fenomenu evolucije, koji je u sebi ujedinio retku inteligenciju i još ređu vitalnost, o čemu upravo svedoči činjenica da je u stotoj godini još živ i zdrav i pri tome još i daje „proročke“ intervjue o budućnosti svetske politike, što je opet jedinstveni fenomen, jer hiperinteligentni ljudi često znaju biti autodestruktivni, a sirovo vitalni ljudi opet retko raspolažu umom stratega. Međutim, on je u isto vreme bio i „plećat“, kako ga je opet opisala Falačijeva, i toliko intelektualno dubok da je mogao bez problema raspravljati o Kantu i Spinozi, za koje je upravo znatiželjnoj Orijani, u tom njihovom čuvenom intervjuu, poverio da su mu omiljeni filozofi.

Pomislio bi neko da je reč o robotu ili nekom kiborgu. Međutim, dr Kisindžer je ipak samo čovek, o čemu svedoči njegov tegoban životni put, jer na najviše strateške položaje se ne dolazi sa zlatnom kašikom. U petnaestoj godini bio je izbeglica pred nacizmom, na prelazu iz tinejdžerskih godina u dvadesete pridružio se vojsci, koja je veoma dobro shvatila kakav potencijal leži u tom mladiću, što će on potvrditi kada se iz vojnog prebaci u akademski svet, postajući najboljim harvardskim studentom, a kasnije i jednim od najoriginalnijih profesora. Prebacivao se tako lako i bez napora iz jedne dimenzije u drugu, iz vojske u akademiju i opet iz svega toga u visoku politiku, kao da nije reč o živom čoveku, već o nekom izmišljenom filmskom liku poput Indijane Džounsa.

Zaista, poput nekog filmskog heroja uradio je u visokoj politici „mitske“ stvari od najvišeg strateškog značaja, kao što je detant sa Sovjetskim Savezom i „otvaranje“ Kine 70-ih godina 20. veka, te je na ovaj ili onaj način uticao na politiku deset američkih predsednika u razmaku od šest decenija. Poput nekog filmskog antiheroja je, s druge strane, i rušio vlade koje nisu bile u skladu sa njegovim „državnim razlogom“.

Svet u kojem živimo danas je, između ostalog, i posledica njegovih strateških odluka, ali dok je on sanjao jedan svet ravnoteže među velikim silama, stratezi drugačije optike su ga doveli do tačke njihovog potencijalnog obračuna u novom velikom svetskom sukobu. O tome je dr Kisindžer govorio za svoj stoti rođendan u intervjuu Ekonomistu, pobrojavši precizno rizike trenutka i skicirajući rešenja. Dodajući na kraju šeretski i ironično da on ipak „neće biti tu“ da vidi da li su ga poslušali.