U aktuelnom trenutku svetske politike sve je manje ljudi za kojima bi suzu pustili zajednički Istok i Zapad, jer smo još od pandemije kovida 19, a pogotovo nakon početka rata u Ukrajini, u procesu tzv. geopolitičkog zaključavanja, usled kojeg se različiti geopolitički blokovi „zaključavaju“ unutar sebe, redukujući međusobne veze.
Takvom svetu će posve izvesno nedostajati Silvio Berluskoni, jedan od poslednjih „mesindžera“ između raznih blokova i imperija, koji je, baš kao i ostali „mesindžeri“ svetske politike, mogao da odleti u Vašington i sedne sa tamošnjim predsednikom, pa u Moskvu i sedne sa tamošnjim „silovnicima“, da bi konačno završio u Tel Avivu i Ankari u srdačnom razgovoru sa izraelskim i turskim moćnicima.
Njegov život, kao i njegova smrt uostalom, gde mu je poslednja minuta ćutanja odana po raznim kabinetima, forumima, kapelama i ložama, bili su jedna savršeno odigrana uloga jednog od šefova „igraonice“ u kojoj su se organizovale svetske „strateške žurke“ na kojima se okupljao sam krem Istoka i Zapada da bi tu poslovao i pravio dilove. U tom svetu moći, sjaja, krvi i šećera nekome dopadne uloga destruktora i revolucionara, kao što je slučaj sa raznim Napoleonima i Lenjinima, a nekome uloga „mesindžera“, za koju se harizmatični Silvio kvalifikovao već svojim italijanskim poreklom i svojim mediteranskim temperamentom, jer Italija u savremenoj politici ima ulogu spojnice, a ne ulogu policajca ili fabrike, što je ostavljeno robusnijim nacijama. Berluskonijev dar je bio prvenstveno u tome da realno sagleda svoju poziciju i pravilno shvati vreme u kojem živi i on je to nepogrešivo radio još od vremena kada je kao mladić bio (kontra)basista jednog orkestra i nastupao po kruzerima, preko vremena kada je počeo svoj privatan biznis, sve do vremena kada se vinuo u visoku politiku i u njoj došao do samih vrhova. Pri tome je uvek donosio dalekosežne odluke čemu da se prikloni, pa se tako krajem 70-ih godina 20. veka učlanio u čuvenu masonsku ložu P2, čiji su se pipci prostirali svuda, od Svete stolice do podzemlja, te je postao štićenik čuvenog italijanskog socijalističkog premijera Betina Kraksija, koji mu je pomogao da se vine u sam vrh krugova moći. Usput je uživao i veselio se, proživljavajući za jedan život ono što drugi nisu mogli za osam života. Svugde je bio airbag i amortizer vazda kompleksnih svetskih odnosa i kriza i nijednu od njih nije potpirivao, te je u svakoj pokušavao da bude vatrogasac, pa će ostati zapamćeno i da je nevoljko prihvatio detronizaciju Gadafija i da je prema ratu u Ukrajini do kraja zadržao odmeren stav. Ostaće zapamćen u istoriji, prvenstveno Italije kao čovek koji je nakon Drugog svetskog rata bio najduže na poziciji predsednika vlade i među trojicom političara koji su najduže bili na vlasti od osnivanja moderne Italije u 19. veku. Ostaće zapamćen u istoriji svetske politike upravo kao „mesindžer“ i simbol jednog njenog srećnog doba u kojem su se između različitih blokova i imperija pravili sporazumi i kada se činilo da će biti dovoljno svega za sve i da stoga nema uopšte potrebe potezati obarač. Njegova smrt znači upravo i simboličku smrt te epohe blagostanja, jer je sve manje „mesindžera“ poput njega ili su prestari poput Kisindžera, a novi još nisu uspeli da sazru, kako bi ovo surovo „ratno“ vreme svetske politike ponovo priveli stabilnosti ordinarnog hedonizma, čiji je Silvio bio nekrunisani kralj.
