Ako ste u nedelju uveče čuli seriju rafalnih pucnjeva i poučeni ranijim iskustvima pomislili da to mojoj neznatnosti zbog nečega puca qwrz, pogrešno ste mislili. Pucanja jeste bilo, ali to je u Utisku nedelje „pucao balon nezadovoljstva“, kako je to sutradan prenela žutara Nova. Ruku na srce, i meni je malčice pucao qwrz.
Kao što ste iz uvodnog paragrafa verovatno zaključili, u nedelju uveče sam opet bio u Rimu, tj. u gostima u kući u kojoj se gleda „Utisak nedelje“, pa sam kao svaki dobar Rimljanin odgledao emisiju u koju je Olivera privela prvake „Utiskove“ drame: Radomira Lazovića (Zeleno-levi front), Guzijanovog Aleksića (Narodna stranka) i debitanta, „novo, neukaljano lice“, studenta FPN Pavla Cicvarića, koji nije propustio da „istakne“ da „nije član nijedne političke partije“, ali da „smatra da ima legitimitet“ da priča (o svemu o čemu je pričao), što je samo polovično tačno. Mladi Cicvarić ima pravo da priča o čemu god hoće, ali nema legitimitet. Legitimitet se stiče isključivo na izborima (bilo kog nivoa). Tačka.
Istini za volju, mladi Cicvarić je govorio neuporedivo suvislije i pametnije od Lazovića i (naročito) Aleksića, koji imaju (kakav-takav) legitimitet. Poneke su mu bile i ka vladičine. Ova npr. „Postoji i jedna odgovornost građana, koji treba da pruže podršku određenim političkim partijama. Nismo više u antičkoj Grčkoj, gde možemo da izlazimo na trgove i pričamo šta nije u redu, moramo da svoje nezadovoljstvo kanališemo kroz političke partije. Ne postoji predstavnička moderna demokratija bez političkih stranaka.“
Cicvarić je i u toj stvari bio polovično u pravu. Naime, u srpskoj (pred)modernoj demokratiji postoji jedna politička stranka s previše članova i sijaset strančica s premalo (poneka i nimalo) članstva. Strančice odsustvo članstva tumače režimskim „medijskim mrakom“ - što je takođe polovično tačno - dočim moja neznatnost veći deo odgovornosti prebacuje na pasivnost i neodgovornost građanstva, koje „politika ne interesuje“, koje se ponosi što „nije član nijedne stranke“, a koje neodustajno očekuje pojavu neočekivane sile koja se pojavljuje niotkuda i donosi blagostanje.
Prethodno je potpredsednik Narodne stranke - koji je gostovanje u „Utisku“ iskoristio da najavi juriš na poziciju predsednika - blagoizjavio da je balon nezadovoljstva pukao i da je „probudio studente, rudare, majke, očeve“, radnike, seljake i poštenu inteligenciju nije pomenuo. Po stoti put: nezadovoljstvo i buđenje nisu politika. Vučićevoj koaliciji (i budućem opštenarodnom pokretu) na crtu može stati samo dijametralno i strukturalno različita, nemrsomudna politika, što će reči: pristupanje NATO i EU, uvođenje sankcija Rusiji i hitno rešavanje kosovskog problema.
Svaka druga politika koja se bajagi „bori“ protiv Vučićevog režima je oportunizam, zasenjivanje prostote i uvlačenje u narodno dupe, što su discipline u kojima je Vučić bez premca. Ako nema političkih partija - i još važnije dovoljno pristalica za takvu politiku - onda je sve džaba krečenje.
