Naša današnja kolumna će podići poveliki oblak prašine u Krugovima Dvojke, Euromahali i delovima Slavskog Pojasa (koje je uspenije Visokog Carstvija Vučićevog lišilo naslednih privilegija), ali stvar će, po običaju, završiti u oblaku pi***nog dima.
Oblak prašine - koji se takođe pretvorio u oblak pi***nog dima - beše se podigao i kada sam ustvrdio „da Vučić nije uzrok zastrašujućeg kulturološkog i moralnog posrnuća Srbije, nego samo jedna u nizu posledica i da su Vučić i paket značenja i akcija koji idu uz njegovo ime najbolja od svih mogućih posledica“. To će svima postati jasno tek kad nastupi sledeća posledica i kad Vučića počnu praviti od blata, kao što sam ja pravio Ljilju Smajlovićku.
Nije Vučić napravio Srbiju ovakvom, nego je samo otkrio kakva je i kakva je oduvek bila. Kao dete u onoj priči za decu - ne onoj o povratku vojske na Kosovo - koje je reklo „car je go“, Vučić i Carstvije Jego su otkrili golotinju Srbije i poskidali veštačke demokratske obraze.
What you see is what you get. Ovo „što nikada ovako nije bilo“ (ostavimo sad po strani što je uvek ovako bilo, samo se krilo) krajnji je domet Srbije, maksimum njenih kulturnih, društvenih i ekonomskih kapaciteta. Nije to ništa dobro, ali je tako. Moglo je biti gore.
Garantujem da će i biti gore ako se stvari u Srbiji korenito (da ne kažem baš radikalno) ne promene (a garantujem da se neće promeniti). Kad bi Kurir imao dovoljno para da investira u džaba krečenje biblijskih razmera, upustio bih se u raspredanje priče o tome šta bi trebalo temeljno menjati, ali budući da tih para ne bi imao ni New York Times, okanuću se ćoravog posla.
Opštepoznato je da Srbi (svi i svuda) naprosto neće da sagledaju realnost, pa tako, kad u jurišima protiv svetske realnosti, dobiju po pičci, krivicu svale na „kolektivni Zapad“. Slično je i u unutrašnjoj politici. Sve Srbije i sve mahale dangube, lenčare, lažu, maste, seru, mrsomude i muljaju, pa kad se na vlast uspentra dilber koji u takvom ambijentu zasuče rukave - u datom slučaju Vučić - onda svu krivicu za dvestagodišnju dangubu, lenčarenje, laganje, mašćenje, kenjanje i muljanje svale na njega.
Ponoviću džaba krečenje veka: Kada se ukazala prilika - koja se ukazuje jednom u 100 godina - da se u Srbiji nešto korenito promeni, 96 odsto srpske populacije je bilo izričito protiv. (Podsetiću: Đinđić je imao 4% podrške). Tih 96 procenata je beslovesno i posredno - preko prelaznih Tadićevih i Koštuničinih vlada - glasalo za Vučića.
Grupe građana - od kojih je najmanje polovina gora od Vučića - koje iz nekog razloga misle da bi većina trebalo da glasa za njih ne pokazuju ni najmanju nameru da nešto korenito promene - nisu ludi da menjaju dobitnu kombinaciju - oni su (prividno) u sukobu s Vučićem zbog (sumnjivih) ekonomskih i karijernih interesa (tim redosledom), a ne političkih koncepcija. Je l’ mi svaka bila ko vladičina?
NE PROPUSTITE
