Razumljivo mi je da u Hrvatskoj ima onih koji imaju računicu da umanjuju broj jasenovačkih žrtava, nerazumljiva mi je - mada ne sasvim nerazumljiva - potreba profesionalnih Srba, SANU i delova srpske crkve - da ne kažem baš Crkve Srbije - da povećavaju taj broj. Kao unuk Srbina zaklanog ustaškom kamom - doduše unuk II klase jer moj predak nije zaklan u Jasenovcu, nego na kućnom pragu - dajem si povremeno pravo da napušavam, ili čak da nabijam na qwrz, dilbere kojima nikad dosta mrtvih Srba, a naročito one koji, živi i zdravi, tvrde da su i oni kolektivno zaklani u Jasenovcu. Ko biva... „klali su nas“. Treba pomenuti i srpske lešinarske istoriografe koji karijere grade na licitaciji: ko da više, taj napreduje. Kao što nema kolektivnog dupeta i kolektivnog identiteta, tako nema ni kolektivnog umiranja. Koliko god ljudi bilo zaklano ili streljano, svako umire za sebe i jedna duša - nesamerljivo veća od cele vidljive tvorevine - izlazi iz tela. Jevreji su, recimo, u Memorijalnom centru „Jad Vašem“ sakupili imena (gotovo) svih sunarodnika ubijenih u Holokaustu, Srbi to (predvidivo) nisu uradili i ne samo što to nisu uradili, nego bi onaj naš Marsovac mogao pomisliti da su neki živi Srbi zaklaniji od onih postradalih u NDH.
Neposredno pre Porfirijeve homilije o „očuvanju jezika“, Sinod SPC je izdao saopštenje - a Rotopalanka požurila da ga publicira - u kome osuđuje „relativizaciju zločina“ i demantuje napis nekog BiH portala da „upravo SPC ruši mit o 700.000 Srba ubijenih u Jasenovcu“. Opštepoznato je da Sinod neće ni da čuje za broj manji od 700.000. Stvar je u tome što se Jovan Ćulibrk, episkop pakrački - koji se u Izraelu godinama bavio proučavanjem genocida - na nekom (polu)naučnom skupu „pobunio zbog toga što pojedinci javno iznose istorijski nepotvrđene informacije o broju žrtava u Jasenovcu (Gideon Grajf, konkretno), a istoričari na to ćute, i ustvrdio „da mi nemamo predstavu koliko je zaista žrtava bilo u Jasenovcu jer se u Srbiji skoro ništa nije uradilo da bi se se do tog broja došlo“ (što je sušta istina). Ta izjava je izazvala konsternaciju najzaklanijeg srpskog istoričara Vasilija Krestića - koji u mojim romanima nastupa kao „Krijestić“ - koji je s grupom istomišljenika promptno potegao kod Porfirija i zahtevao da smeni Ćulibrka. Porfirije mu nije ispunio želju, ali je Ćulibrku stavio zabranu da javno govori na tu temu. Avaj, simfonija srpske crkve i srpske istoriografije definitivno je pukla kad se Krestić u saopštenju prepoznao u liku „uglednog akademika“, „klasičnog licemera“ i „žalosnog prizora“. Kako Jovan nije smenjen iz osvete što Krestić nije „osudio“ izjavu (bivšeg) predsednika SANU, možete se obavestiti u sutrašnjem broju Vučelinog Pečata (zvijeri).
Stvar je, međutim, eskalirala i poprimila ekumenske razmere. Oglasio se i Porfirijev javni pravobranilac za katolički svet Drago Pilsel, koji je u učtivom tekstu stao na stranu istoriografije, a protiv mitomanije, i zaključio da je „Sinodovo saopštenje nedostojno uglednih imena koja su ga potpisala“. E moj Drago, oni su ga napisali.
NE PROPUSTITE
