U strateškim poslovima najređe se dešavaju one stvari koje se dugo najavljuju, a najčešće one koje su upravo nenajavljene, poput Hamasovog skorašnjeg napada na Izrael, jer je u ovim nemilim poslovima faktor iznenađenja, munjevitosti i šoka bitan. Ako nešto dugo najavljujete, a ne krećete u akciju, ostavljate protivničkoj strani vreme da se pripremi, te je zato oduvek bilo najefikasnije raditi u tišini, ne pričati, već delovati.
Na primer, Ukrajinci su toliko najavljivali kopnenu ofanzivu da su Rusi na sve te pretnje samo mogli da dodaju još neki red minskih polja, rovova i tenkovskih zapreka i otežaju im posao. Iako je trenutni rat između Izraela i Hamasa strukturalno potpuno drugačiji od onog u Ukrajini, opet se dešava da se nešto najavljuje, a da se ne kreće u akciju, kao što je slučaj s nesuđenom izraelskom kopnenom invazijom Gaze. I dok su Ukrajinci imali blanko podršku Amerike za svoju kopnenu ofanzivu ka Rusima, uz obilatu pomoć u naoružanju, sada je Amerika suzdržana što se tiče kopnene izraelske ofanzive na Gazu, jer u čuvenoj „situacijskoj sobi“ (Situation Room) u Vašingtonu sede pametni ljudi koji dobro znaju da Sjedinjene Države od eskalacije na Bliskom istoku ne samo da nemaju nikakve koristi već bi mogle da pretrpe i znatnu štetu. Grdosije poput nosača aviona se ne pokreću bez dobrog razloga, a Amerika ih je zbog rata oko Gaze pokrenula čak dva - „Džerald Ford“, koji je i ranije patrolirao po Mediteranu, i „Dvajt Ajzenhauer“, koji je sada pokrenut iz daleke Virdžinije da mu se pridruži kako bi sa dve strane prišla Arabljanskom poluostrvu i njegovim ključnim strateškim tačkama i tesnacima, u svrhu upozorenja Arapima i, prvenstveno, Iranu, da se ne mešaju u dešavanja u Izraelu i oko njega, dok Izrael kao tradicionalnog saveznika na deeskalaciju mogu „zamoliti“ na nežniji način.
Sam Izrael je u nezgodnoj poziciji, jer s jedne strane bez kopnene ofanzive na Gazu ne mogu uništiti Hamas, koji je naprosto nemoguće uništiti udarima iz vazduha usled mreže tunela i podzemnih prolaza ispod Gaze od bezmalo nekoliko stotina kilometara, a otkuda hamasovci upravo najčešće operišu, štićeni pritom najboljim mogućim „živim štitom“ od bezmalo nekoliko miliona stanovnika Gaze, koja je jedno od najgušće naseljenih područja na svetu. Ko je planirao napad na Izrael, nije dangubio, jer je sve učinjeno da se Izrael dovede u nemoguću poziciju da mora da odgovori, a da opcije koje mu stoje na raspolaganju nisu sjajne. Sada Izrael mora da bira od dva zla manje i između dveju teških opcija - da odloži kopnenu ofanzivu i nastavi sa udarima iz vazduha na Hamas i eventualno ubacivanjima komandosa (što je samo trenutno verovatnije) ili da krene u pravu kopnenu invaziju, pri čemu rizikuje civilna stradanja ne samo u Gazi već i eskalaciju na severu, jer će se u tom slučaju Hezbolah najverovatnije iz Libana uključiti u sukob u punom kapacitetu, a moguće je da će u tom slučaju (ne daj bože) planuti i tzv. Zapadna obala i Istočni Jerusalim, što bi moglo da provocira širi regionalni rat.
Ali čak i u tom nemilom slučaju stvari ne bi bile katastrofične sve dok u direktan sukob ne stupe Izrael i Iran direktno, što zasad nije „na agendi“. No, ko bi mogao da garantuje da u takvom strateškom košmaru ne bi bilo nekog neplaniranog poteza neke strane usled pogrešne procene, jer ratove ipak još uvek ne vodi nepogrešiva veštačka inteligencija, već ubogi ljudi, sa svim svojim vrlinama i manama.
