Većina ljudi sasvim razumno opaža da, na primer, fudbaleri amateri koji se okupe jednom nedeljno s drugarima iz firme nisu u stanju da igraju utakmice s profesionalnim fudbalerima koji treniraju svaki dan, a jednako je tako i s teniserima rekreativcima nasuprot Đokoviću i kompaniji, koji bi ih očas oduvali ako bi odmerili snage. Tako je i u svakoj drugoj struci, gde su, da bi se napravio neki rezultat, potrebni sati i sati vežbanja, usavršavanja, pokušaja i promašaja kako bi se steklo stameno iskustvo nakon čijeg sticanja je čovek u toj struci verziran.
Pravo je čudo onda kako ljudi misle da je politika izuzetak od toga i da se njome može baviti svako, bez obzira na to da li za nju ima talenta, potrebnih znanja i informacija, kao i presudnih sredstava da bi tu ostvario neki rezultat. Uvek iznova gomile amatera jurišaju na razne položaje, kandiduju se na raznim izbornim listama, obećavaju gotovo „izvesne“ pobede i uvek iznova se razbijaju kao talasi o stene profesionalaca koji znaju da je politika mukotrpan sitni vez, što se tiče taktičkog nivoa, kao i jasan, gotovo naučni uvid, što se tiče strateškog nivoa.
Izbori za nama su upravo to pokazali jer se na njima gomila amatera razbila o (ponekad, istina, podvodne) stene profesionalaca. U strateškom smislu, ove izbore su opredelile dve stvari: prva je nemogućnost tzv. nacionalno orijentisanih partija da naprave veliku koaliciju i pravo nacionalno okupljanje, a druga je nastanak jedne sasvim nove grupacije, doktora Nestorovića, koja je uzela glasove upravo nacionalno orijentisanim strankama, terajući neke ispod cenzusa, a neke, poput socijalista (koji nisu neka svetska levica, već zapravo nacionalna stranka), tik malo preko cenzusa. Strateški posmatrano, opasnost za vladajuću partiju nije mogla doći (i neće moći doći do daljeg) od takozvane proevropske opozicije, već samo od nacionalnih partija, koje opet teško mogu koalirati s tom proevropskom opozicijom, kao što su se neki naivno nadali, pa su izbori bili rešeni u onom momentu kada je propalo pravo nacionalno okupljanje hardkor partija, kao i kada su dobili svežu konkurenciju koja je pokopala i one mlade i one stare „nacionalne snage“.
U tome je strateška suština minulih izbora, a sve ostalo - autobusi, arene, sigurni i nesigurni glasovi, tek su taktika koja ne bi upalila da strategija nije bila dobro postavljena. Upravo takav strateški način razmišljanja manjka opoziciji koja je nezadovoljna usled preteranih predizbornih očekivanja, ali koja je opet, pogotovo ona proevropska, kakve god da budu lokalne kombinacije, dobila više nego na prethodnim izborima.
Konačno, ovi izbori, kao i svi prethodni, kao i svi budući, bez obzira na to da li su na Marsu ili u Srbiji, pokazuju da je politika ozbiljna nauka koja nije za amatere. Međutim, i profesionalci koji su upravo oduvali ove izbore su džaba krečili ako jak mandat koji su dobili ne iskoriste da, u meri u kojoj je to moguće a da se ne poremeti državni mehanizam, očiste državu od onih koji parazitiraju na njenom organizmu kao trutovi, pronalazeći stručne i sposobne ljude koji se umeju nositi sa izazovima vremena u kojem živimo. Ako se to ne uradi, čitav očigledno vešto postavljen strateški tok minulih izbora će se opet sunovratiti u beskonačno taktiziranje koje je, istina, nužno u politici, ali koje, kao i u fudbalu, može dovesti do beskonačnih driblinga, a da se ne udari lopta i daju golovi.
NE PROPUSTITE
