Postoje ljudi koji predstavljaju strateški tok sami sobom jer pomeraju granice u „strukama“ kojima se bave, bez obzira na to da li je reč o sportu, nauci, umetnosti, državništvu, biznisu ili nekoj drugoj oblasti ljudskog pregalaštva. Oni predstavljaju titane svih doba, bez kojih opet ne može nijedno pojedinačno vreme, jer ljudima su potrebni heroji, kao uzor i orijentir.
Novak Đoković je već odavno u toj kategoriji bivajući jednim od najboljih atleta svih vremena, rame uz rame sa Muhamedom Alijem, Mihaelom Šumaherom ili Majklom Džordanom. Ono što je on postigao, protiv svih vetrova, sa često otežanim putem usled birokratskih zavrzlama koje su mu se pravile, već je sada legenda i mit, pogotovo što nije rastao na zelenoj travi Vimbldona, već u jednoj zemlji unapred „osuđenoj“ da proizvodi gubitnike.
No, kao što avion ide na kerozin, a auto na benzin, Srbin i vaskoliki drugi Balkanac idu na inat i prkos (nije drugačiji bio svojevremeno ni sadašnji Đokovićev trener, Dalmatinac Goran Ivanišević, kada je onomad pravo niotkuda osvojio Vimbldon), pa je tako i Đoković bivao sve jači što su ga više sputavali i što su ga manje voleli izveštačeni lezilebovići. Gotovo kao neki plemeniti Robin Hud sa margine, „krao“ je titule i turnire, da bi konačno sam sobom postao istinski centar svoje „struke“ i najbolji u njoj ikada. Pri tome je morao proći sto nagaznih mina, od nezgodnih pitanja koja su mu postavljali nenaklonjeni mediji, koji su tražili da se negde izleti, da bi ga optužili za ovu ili onu nekorektnost, a on je uvek odgovarao kao školovani diplomata. Pa je tako i na najnovije pitanje o ratu u Gazi odgovorio da je on dete rata, da mu je zbog toga iskreno žao zbog svega što se dešava na Bliskom istoku i drugde širom sveta i da se ipak nada miru, koji je njegova trajna orijentacija uvek i svugde. Ne bi bolje ovo sročio ni stogodišnji Kisindžer tokom skorašnjeg leta u Kinu, gde je otišao sa ispruženom rukom i njegovim karakterističnim diplomatskim osmehom.
Da ne pominjemo Đokovićevo obraćanje na više jezika, i to da je sada, pošto je osvojio masters u Parizu, publiku pozdravio na francuskom, kao što u Rimu govori italijanski, a na Vimbldonu engleski, te prozbori koju reč i na drugim jezicima širom sveta tamo gde već igra. On se uvek u „Rimu“ ponaša kao „Rimljanin“ i time jednom malom narodu koji je dosta propatio kroz istoriju čini najbolju moguću reprezentaciju pred svim zlim jezicima koji u nama vide slepo crevo civilizacije.
Dobro, malo je naš heroj temperamentan i zna ponekad i da opsuje, ali ko god je radio nešto ozbiljno i posvećeno u životu, zna koliki je pritisak ponekad da se isporučuju kvalitet i rezultati, uprkos svim časnim i nečasnim protivnim strujama.
No, što god da smo postigli u životu i koliko god da smo uspešni, pred postignućima Đokovića i sličnih heroja moramo ostati skromni, jer su oni zašli u neku drugu dimenziju, kao onomad i dalekovidi Ličanin Tesla, koji je svojim umom „osvojio“ i osvetlio čitav svet. Stoga nas uspesi naših „heroja“, čime god da se bave, ne trebaju učvrstiti u nekoj nacionalnoj gordosti i (uvek) lažnoj oholosti, već nas moraju dovesti do najveće skromnosti i poštovanja za takva dela, uz razborit napor da i naša dela, ma čime da se bavimo, budu makar malo bolja.
NE PROPUSTITE
