Veliki ljudi znaju ne samo kako da žive već i kada i kako da umru. Uglavnom ovaj svet napuštaju nakon burnog života mirno - i to tek tada kada su u potpunosti obavili misiju koju im je komedijant slučaj dodelio. Tako je De Gol mirno otišao sa ovog sveta za radnim stolom porodične kuće pišući memoare, pošto je prethodno završio sve svoje poslove formirajući francusku Petu republiku, postavljajući naciju na stabilan i prosperitetan put. Isto će biti i s mnogim drugim državnicima, koji su znali kako da žive i rade, kako da se mirno povuku i, pripremljeni na susret s večnošću, odu sa ovoga sveta.
Potpuno je tako bilo i sa smrću Henrija Kisindžera, koji nas je, nakon punih sto godina burnoga života, mirno napustio sredinom prošle nedelje. Lutajući legendarni šatl diplomata je ove godine imao svoju poslednju misiju, kada je u julu odleteo u Kinu da odblokira zastoj u odnosima između Amerike i Kine, te je i ova njegova misija, kao i mnoge pre toga, bila uspešna, o čemu svedoči sastanak između američkog i kineskog predsednika prošloga meseca, za šta je teren pripremio upravo dr Kisindžer. Njegov život nije bio lak, što često previđaju oni koji su skloni da ga vezuju samo za ledene vrhove svetske moći, glamur i panegirike koje su mu skladali prijatelji, ali i neprijatelji, što je sasvim redak slučaj u istoriji, budući da je sasvim malo onih koji su zaslužili poštovanje i onih sa kojima su se borili. Kod uspešnih ljudi prosto pučanstvo i vaskolika javnost često vide samo njihove uspehe, dok ono što je trebalo proći da bi do uspeha došli, sva odricanja, opasnosti, gvozdeni fokusi i neprospavane noći, najčešće ostaje sakriveno oku običnog posmatrača. Tako je i onaj period koji je formirao Henrija Kisindžera maglovit i manje poznat javnosti, koja sa njim asocira fantastične i moćne pozicije kojih se domogao.
No, onaj period koji ga je zaista formirao i preporučio kasnije za najviše strateške pozicije bio je period izbeglištva njegovih tinejdžerskih godina, jer je on rat i pogrome video iz prve ruke bežeći kao petnaestogodišnjak iz nacističke Nemačke u zoru novoga sveta u Americi, u kojoj je mogao da se priključi nekom filozofskom i književnom društvu, jer će i njegova sklonost ka filozofiji i pisanju debelih knjiga postati kasnije čuvena. No, on se pridružio američkoj vojsci, verovatno i usled negativnog iskustva koje je imao s nacistima u rodnome kraju, koje će potom upravo „pakovati“ pri kraju rata po Nemačkoj kao opunomoćenik američke vojske, pokazujući pri svemu tome neverovatnu inteligenciju, odvažnost, ali i onu osobinu po kojoj će postati čuven kasnije - da ne preteruje ni u čemu, niti da mrzi bilo koga (pa ni one koji su mislili zlo njegovom jevrejskom narodu), već da pragmatično završava „poslove“ koji je već trebalo da se završe.
Upravo takav će ostati i kasnije na najvišim strateškim položajima koje će mu moćnici ovog sveta dodeliti i na svim strateškim misijama u kojima je učestvovao, od „otvaranja“ Kine i detanta sa Sovjetskim Savezom sedamdesetih godina, sve do „peglanja“ raznih međudržavnih i međunarodnih odnosa, što neće prestati da čini u potonjim decenijama, sve do poslednjeg leta u Kinu ove godine, nakon čega je mogao mirno da umre.
