Sve je ovde iz uvoza, ali sve se posrbi. Sledstveno je osupnut demonstracijama i dr Nestorović-Marsovčević alarmirao javnost da se u Beogradu sprema - Majdan. Na pitanje zašto uvoziti Majdan iz Kijeva, kad je naš Tašmajdan tu, nadohvat ruke, mogu odgovoriti samo pretpostavkom da Tašmajdan ne dolazi u obzir zbog komoditeta društveno-političkog polusveta (svih boja) koji ručava u obližnjoj Maderi, jednom od glavnih štabova Cincarsko-kalburske čaršije.
U neko doba se oglasio i ProGlas apelom za poništavanje izbora, prekid štrajkova glađu i pozivom na demonstracije. Izgleda da je ovoga puta podrška Matije i ljotićevske bratije izostala. Ili sam propustio tu vest.
Idemo mi dalje. Neumrla je želja srpskih političara (svih vremena i boja) da se na vlast uspentraju bez po muke, u dve-tri lekcije, uz minimalna ostapbenderovska ulaganja tipa „ideje moje, benzin vaš“. Biva toga svukuda po svetu, ali nigde tako naivno i diletantski kao u Srbiji, mada je i u Srbiji bilo uspešnih nasilnih strmopizda, ali takvi uopšte nisu bili naivni i diletantski, a pogotovo ne beskrvni.
Prisetimo se nekih srpskih strmopizda, recimo onog iz 1903, onog iz 2000. i onog (ovde mnogopominjanog) iz 2003. Prvi je potrajao jednu noć - znamo kako je završio i šta „nam“ je doneo - drugi, petooktobarski, završen je 3. i 4. oktobra - „ kritična masa“ se okupila da proslavi Miloševićev strmopizd - treći, najkobniji je potrajao nešto duže, ali samo zahvaljujući drljavosti političkih pozadinaca i pucača koji su Đinđića ubili iz šestog-sedmog pokušaja.
Znamo i šta nam je doneo i taj strmopizd, doduše, sa zakašnjenjem od nekoliko meseci.
Naravoučenije naše strmopizditelne kolumne je da nasilni strmopizdi uspevaju isključivo kad strmopižđivači iza sebe imaju respektabilnu silu. To je 1903. bila vojska, 5. oktobra 2000. su to bile „bezbednosne zajednice“ kojima je bio pun qwrz Miloševića, 2003. su to bile iste te zajednice koje su - kad je Glavni Politički Pozadinac dokonao da bi srpsko društvo moglo da se uljudi - postupile po naređenju: pucaj.
Napred rečeno nipošto ne treba shvatiti kao pokušaj obeshrabrivanja učesnika postizbornih demonstracija - naprotiv, hrabrim ih da istraju do kraja, ko božemeprosti ing Bokan - hoću da ukažem na mešavinu političke naivnosti i pokvarenjaštva koja unedogled produžava trajanje ciklusa večnog vraćanja istog.
Namerno nisam napisao „krizu“, jer ovo što se već trideset i kusur godina valja ulicama Beograda i srbskih kasaba nije kriza, nego stagnacija koja postepeno prelazi u involuciju. Ako vas mrzi da brljate po Vikipediji, involucija je proces rapidnog propadanja organizama i društava.
Kriza u medicini potraje četiri-pet dana, pa se rasplete - pacijent ili ozdravi ili pandrkne - kriza u politici može da potraje i nekoliko meseci, ali se i ona na kraju rasplete. A vi meni sad recite šta se u Srbiji rasplelo - a da nije moralo po sili boga - pa da vam kažem: nastavak u sutrašnjem broju.
NE PROPUSTITE
