Pre nekoliko dana navršilo se tačno deset godina od početka zvaničnih pregovora Srbije sa Evropskom unijom o pristupanju, što je zgodna prilika da podvučemo crtu. Generalno gledano, put Srbije u EU u prethodnih 10 godina liči na veridbu na daljinu i iz interesa, gde su se oba „verenika“ malo ohladila, ali shvataju da im je u zajedničkom interesu da održavaju vezu i unapređuju je koliko im to okolnosti dozvoljavaju, jer i jedan i drugi verenik misle da bi im raskid ovih zaruka više štetio nego koristio.

Tako da održavaju ove zaruke na daljinu, pri čemu svako radi ono što mu odgovara - Srbija koketira s drugim geopolitičkim silama i afilijacijama, a EU daje Srbiji na kašičicu pristup onim sektorima koji su neproblematični (o čemu svedoči prilično sporo otvaranje pregovaračkih poglavlja i klastera u prethodnih 10 godina), pazeći pragmatično da ne unese u svoj poredak neželjene „viruse“ sa Balkana. Pri svemu tome, ova dva „verenika“ imaju (ne)željeno i nestašno dete, takozvano Kosovo, koje jedan od verenika ne želi da prizna, a ovaj drugi verenik uglavnom, uz časne izuzetke, tera ovog prvog na priznanje ovog divljeg deteta.

Dakle, institucionalne „zaruke“ Srbije i EU kroz aktuelni proces pregovora o pridruživanju su bremenite mnogim problemima, ali uprkos svemu opstaju, jer je to, prvenstveno, u ekonomskom interesu obeju strana, a i pitanje je koliko oba „verenika“ imaju u ovom trenutku drugi izbor osim da održavaju ove zaruke na daljinu, pregovarajući zapravo o „predbračnom ugovoru“. A o tome da li će ove zaruke prerasti u brak, tj. pregovori o pridruživanju u punopravno članstvo, ne zavisi samo od ovih „verenika“ već i od njihove „rodbine“, pri čemu su u tom smislu interesantni odnosi Srbije sa Rusijom i Evropske unije sa SAD, jer se i u jednom i u drugom slučaju radi o dalekim i uticajnim geopolitičkim „rođacima“ jedne, odnosno druge strane.

Konačno, odnos između Srbije i Evropske unije je komplikovan, kao što su nužno komplikovane zaruke koje suviše dugo traju, a ne prerastaju u konkretni brak. A „zaruke“ između Srbije i EU traju punih 17 godina, kada je 2007/2008. parafiran, odnosno potpisan Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju između dve strane, pri čemu je ovim zarukama prethodio i period manje ili više ozbiljnog „zabavljanja“ verenika, još od Okvirnog sporazuma EU sa Saveznom Republikom Jugoslavijom s kraja 2000. godine, odnosno posebno od samita EU-Zapadni Balkan iz 2003. iz Soluna, kada je „zabavljanje“ dveju strana postalo nešto ozbiljnije. No, od tada je proteklo dosta vremena, a ova „veza“ nije krunisana brakom, već samo labavim zarukama, da to ne podstiče mnogo entuzijazam jedne ili druge strane, već je zapravo reč o odnosu „iz računa“.

Ipak, uprkos račundžijskom odnosu obeju strana, najpozitivniji efekat pregovora Srbije sa EU i uopšte takozvanog puta Srbije u EU, koji se koliko-toliko održava, jeste što Srbija nije označena kao crna ovca na kontinentalnoj mapi, kao što je bila veći deo 90-ih godina i što joj je donosilo niz logističkih problema. Kolateralni pozitivni efekti puta Srbije u EU su podizanje standarda uređenja društva usled usklađivanja sa evropskim standardima, kao i izvestan ekonomski rast za čitavo vreme procesa pridruživanja i pregovora. Negativan kolateralni efekat približavanja Srbije EU je iseljavanje najobrazovanijeg i najvitalnijeg radno sposobnog dela stanovništva, koje ne prestaje da ide trbuhom za kruhom.