Pre nekog vremena, kada se zahuktavala unutarstranačka trka za kandidate za predsednika Amerike, u ovoj istoj kolumni, pod istim naslovom, prognozirali smo da će se na novim predsedničkim izborima natjecati stari takmaci - Bajden i Tramp. Dok je mnogi naivni svetski liberal verovao da Niki Hejli može pomrsiti Trampu konce u unutarrepublikanskoj trci za predsedničku nominaciju i dok je mnogi naivni svetski demokrata verovao da će se sada, iznebuha, u američkoj Demokratskoj stranci pojaviti neko mlad, lep i pametan ko će pomrsiti Bajdenu konce u borbi za još jedan mandat, vaskolika armija svetskih analitičara i profesionalaca je znala da će Tramp i Bajden biti neprikosnoveni unutar svojih partija i novi-stari predsednički kandidati.
Veliki sistemi ne dopuštaju prevelika iznenađenja i vraćaju se u balans samom svojom tonažom, te je bilo iluzorno očekivati da će sud u pasivnim prerijama Kolorada uspeti da izbaci Trampa iz predsedničke trke, kao da ne postoji neka viša instanca koja se brine da se ne naruši društvena ravnoteža kojoj su u SAD očigledno potrebni i Tramp i Bajden, i republikanci i demokrate.
Postoje zapravo dve Amerike, kao što postoji konzervativno-progresivno dvojstvo u svakoj državi i društvu, te je očigledno svaki od tih polova morao da ima svog legitimnog kandidata, što je, na kraju krajeva, i izvor vaskolike snage Sjedinjenih Država, jer im je unutrašnja demokratija omogućavala da ne guraju unutrašnje probleme pod tepih, već da ih rešavaju na legalan i legitiman način. Sistem možda izgleda haotičan sa svim tim grupama koje marširaju ulicama u ime raznih „prava“ i zahteva, ali iskustvo pokazuje da je bolje da se pusti grupama da marširaju nego da one negde iz potaje planiraju skrivene udarce. Dve najveće grupe u Americi su tzv. WASP (White-Anglo-Saxon-Protestants), tj. beli protestanti, koji su i stvorili ovaj moćni savez država, dok su druga grupa svi ostali - beli i crni katolici, Afroamerikanci, Hispanosi, beli i šareni ateisti i čitava sila raznih nju ejdž pokreta i „religija“. Moćna jevrejska zajednica je povezana sa obe strane, ali tu su i muslimani koji opet naginju drugoj „šarenoj“ strani, ali koji trenutno nisu zadovoljni kako Bajdenova administracija hendluje rat u Gazi. Pristaše Trampa i Bajdena nisu striktno podeljene po ovim grupama, ali su beli protestanti ipak stabilna Trampova baza, kao što su Bajdenova svi ostali, no ono što je najvažnije bez obzira na boju, veru i poreklo pristaša jednog ili drugog je da se na ovim predsedničkim izborima bore zapravo dve politike - intervencionizam i izolacionizam - koje se zapravo bore u Americi već dva veka. Prva - intervencionizam - odnela je apsolutnu pobedu u 20. veku, kada je Amerika uspešno „intervenisala“ svuda po svetu imajući pritom više pogodaka nego promašaja. Druga - izolacionizam - bila je dominantna u 19. veku, kada se Amerika više bavila sobom nego svetom, što ju je konačno i izobrazilo u svežu i nepotrošenu svetsku silu.
Ovogodišnji američki predsednički izbori su, kao i oni pre četiri i oni pre osam godina, zapravo izbor između te dve politike koje su se nakon dugo vremena pojavile u tako čistoj i zaokruženoj formi. Biće interesantno videti kome će u ovom večnom meču večnih politika pripasti 21. vek, jer će posledice američkih izbora, bez bilo kakve sumnje, biti globalne.
