FAMOZNO SVETISLAV BASARA: KULTURA NEODGOVORNOSTI

Uprkos uglavljenoj činjenici da nijedan od „nesavesnih“ vozača koji - ponekad nesrećnim spletom okolnosti, ponekad besomučno jureći - nalete na pešaka, ubiju ga ili unakaze i onda zbrišu s lica mesta nikada nije izbegao policijino savatavanje i privođenje pred lice pravde, ta se praksa neodustajno nastavlja.

Na kraju se pokazalo da malu Danku nisu kidnapovale N. N. Rumunke, nego da su na nju kolima naletela dvojica radnika lokalnog vodovoda, koji - zbog beline dana i opasnosti od mogućih svedoka - nisu dodali gas i nestali u noći, nego su pokupili (ubijeno? povređeno?) dete, stavili ga na zadnje sedište i u pogodnom momentu izbacili telo na deponiju.

Tabloidna priča kaže da su „nesavesni“ vozači, budući da je devojčica još davala znake života, i pridavili Danku, ali se iskreno nadam da će autopsija pokazati da to nije bilo tako. I ovako je previše.

Kao i obično u takvim situacijama, novindžije serbske zašle su po komšilucima „nesavesnih“ vozača da se raspitaju a da kakvi su to ljudi bili i listom su dobijali (standardne) odgovore da su to bili „normalni“ ljudi, „spremni da pomognu“ i tako dalje. Živo me čudi da se nije našao niko da kaže da su bili i „dobri Srbi“. Bezbeli bi se našao neki komšija da i to kaže, ali okolnosti su bile takve da je „Srbin“ bilo nezgodno pominjati, pa je proradila autocenzura.

I tako dolazimo do teme naše današnje kolumne: do ovdašnje raširene zablude da su „normalnost“ i „spremnost da se pomogne“ nespojivi sa emocionalnom otupelošću, odsustvom empatije i sklonošću da se odgovornost izbegne po svaku cenu.

Uopšte ne sumnjam da su inkriminisani vodoinstalateri bili „dobre komšije“ i „normalni ljudi spremni da pomognu“, ali zar Hana Arent nije još na suđenju Ajhmanu ustanovila da je Ajhman bio sasvim normalna osoba koju su ideološko slepilo i emocionalna otupelost naveli da počini masovni zločin.

Pretpostavljam da će u narednim danima - slučaj Danke Ilić još nije okončan, još tu ima materijala za mahnitanja - uslediti sijaset prepisivanja pravnih lekova, npr. pojačanja kontrole na putevima, možda čak i ponovno uvođenje smrtne kazne, ali nijedan od tih lekova ništa neće izlečiti. Prekasno je. Kad je trebalo raditi na kultivisanju društva i empatije - u XIX veku - radilo se suprotno, znate šta, nemojte se praviti ludi. Tokom vremena je i to što se radilo iščilelo i ostala je samo otupelost.