Nastavljamo mini-serijal priča o zanatima. U našoj jučerašnjoj kolumni govorili smo o starom srpskom zanatu pretakanja ustaša iz šupljeg u prazno, danas ćemo govoriti o zanatu opozicije s velikim „O“, karakterističnom po visokoj stopi povreda na radu, ponekad i smrtonosnih. Znate na šta mislim.
Mlađarija, rođena u blagodatima srpske demokratije - koja preti da postane „zlatno doba“ (grohotan smeh vrabaca iz offa) - pogrešno misli da je srpska podela na vlast i opoziciju počela devedesete godine. Ali to uopšte nije tako. Daleko je od toga. I u SFRJ-ot je i te kako bilo opozicije. Doduše, nije je bilo u institucionalnom i organizovanom obliku, ali pitanje je da li je u tom obliku ima i sada.
Moglo bi se zajebantski - ali sa zrnom soli istine - reći da je period SFRJ-ota bio „zlatno doba“ srpske opozicije. Kao i sada, i tada je biti opozicija bilo vrlo šik, garantovalo je kvalitet i donosilo veliki ugled u očima nepartijske javnosti. Namerno napisah biti „opozicija“, a ne „opozicionar“ zato što se za ondašnje protivnike režima nije govorilo „taj i taj je opozicionar“, nego „taj ti je teška opozicija“.
Iz meni nejasnog razloga, glavne „opozicije“ u Užicu, u kome sam proveo dečaštvo i mladost (pa se posle uključio u napredni pokret), listom su bili advokati. Budući slobodna profesija, mogli su si priuštiti tu slobodu, naravno, dok ne prekardaše. Opozicionu delatnost su uglavnom obavljali posle radnog vremena, na kafanskim tribinama, obilno zalivenim pićima po izboru.
Kad sam stasao za kafanu, i ja sam se pridružio opozicijama. I da znate, bio sam vrlo ponosan zbog toga. Možda neke od vas interesuje kakav je bio program drevnih užičkih opozicija. Sešćete na dupe kad vam kažem da je dopola bio isti kao i sadašnje - tj. nije ga bilo, a otpola isti kao sadašnje vlasti - šta sadašnje, svih srpskih vlasti osim kratkotrajne Đinđićeve - što će reći: naricanje zbog Kosovske bitke, propanulosti srpskijog carstva, slavopojke Cerskoj bici, ode đeneralu Draži, jebanje milosne majke Englezima što su nas izdali i prepustili na milost i nemilost komunistima i nepokolebljiva vera u Amerikance, koji će se pre ili kasnije pojaviti i rešiti stvar.
To su bile, nazovimo ih tako, drevne demokratske, proevropske opozicije, koje su na krv i nož bile zavađene - bivalo je i fizičkih obračuna - s drevnim levim opozicijama, uglavnom golootočanima i razočaranim komunistima, koji su, nešto diskretnije od proevropljana - koga su zmije ujedale, taj se i guštera plaši - svakog ko je imao strpljenja da ih sasluša ubeđivali da je Tito izdao revoluciju i da se prodao kapitalistima.
Studentske demonstracije iz ‘68 - doskora veliki lažni mit - takođe su imale primedbe na izdaju komunističkih principa i zahtevale su „povratak na revolucionarni kurs“. Najveći, doduše neformalni, opozicioni skup - sahrana Aleksandra Rankovića - kao da je najavljivao buduće sahrane.
Ova kratka istorija srpskih opozicija treba da posluži kao prilog tezi da na istoku na zapadu i zapadu na istoku nikad nema ništa novo.
NE PROPUSTITE
