U životinjskom svetu odvajkada, a unutar ljudskog roda više među muškarcima nego među ženama, prisutna je taktika pokazivanja zuba, odnosno mišića. Reč je o taktičkoj, a ne strateškoj figuri, jer ne znači da će onaj koji pokazuje zube i mišiće zaista i da udari, a čak i ako udari, to ne mora biti više nego upravo pokazivanje pomenutih organa. Diplomate i generali pokazivanje mišića i zuba zovu odvraćanjem i ono ima svoju ulogu kao upozorenje protivničkoj strani gde su čuvene crvene linije, čiji prelazak nužno znači prelazak s taktičkog na strateški nivo, koji je mnogo opasniji, jer nema taktičku bezazlenost prethodnog „demonstrativnog“ nivoa.

Iranski napad na Izrael proteklog vikenda je imao sve osobine pokazivanja zuba i mišića, ali ne više od toga. Prvo, on se pre nego što je izveden najavljivao danima, omogućavajući ne samo izraelskoj već i američkoj, britanskoj, francuskoj i jordanskoj protivvazdušnoj odbrani da se spreme, pa su one u zajedničkom sadejstvu spremno poskidale većinu projektila koje je lansirao Iran. U svakodnevnom životu, a kamoli u strateškim stvarima, najopasniji su oni napadi koji su neočekivani i iznenadni, dok se sa onim najavljenim lako izlazi na kraj, pa je tako bio slučaj i sa ovim napadom Irana na Izrael. Na stranu to što je ipak trebalo ispaliti dosta raketa protivvazdušne odbrane da se poskidaju svi iranski projektili i dronovi, što je nesumnjivo oslabilo izraelski i saveznički kapacitet da odgovore na slične napade u budućnosti, pa je ovaj napad bio neugodan jer postavlja pitanje da li Iran prelazi na strategiju iscrpljivanja, što opet iziskuje odgovor Izraela i saveznika. No, sam napad nije imao ljudske žrtve, osim jedne ranjene devojčice, ali to je toliko manje od napada onih koji su ispržili projektilima sedam iranskih funkcionera (i pet saradnika) u konzulatu u Damasku, sve na čelu s prevažnim generalom Muhamedom Reza Zahedijem, koga je očigledno neko dobro znao zašto cilja i koji su bili njegovi doprinosi galimatijasu koji je nastao na Bliskom istoku u prethodnih pola godine.

Konačno, od ovog napada bi više štete mogao imati Iran nego sam Izrael, jer je ovaj napad izveo direktno i pod svojom zastavom, dok je makar zvanično onaj udar u Damasku izveden pod nepoznatom zastavom, iako je prepoznatljiv „rukopis“, ali u umeću strategije postoji gradualna razlika između napada koji se izvode pod svojom, pod „nepoznatom“, ili pak pod tuđom tj. lažnom zastavom. Iran je u svom napadu bio koliko „pošten“, toliko i „pažljiv“, ali ostaje činjenica da je dao legitimitet Izraelu da uzvrati ako proceni da je to potrebno. Jer nikad ne znate kada će neko sa igre pokazivanja mišića i zuba preći na igru otvorenog šamaranja.

Ipak, tu je nekoliko faktora koji, makar zasad, sprečavaju veću eskalaciju. Prvi je cena nafte koja je na samu najavu iranskog napada vrtoglavo skočila, pa bi dodatna eskalacija direktno targetirala jedva zaustavljenu inflaciju u Americi i uopšte na Zapadu, i to u izbornoj godini, zašto Amerika ima sve razloge da pravi stratešku špagu i napinje se da Bliski istok ne potone u potpuni požar. Ali džaba joj, ako se i u Ukrajini ne pristupi pacifikaciji situacije, jer smo u proteklim kolumnama objasnili zašto su konflikti na Bliskom istoku i u Ukrajini dvojajčani bliznaci, što oni pametni momci na najvišim strateškim mestima u svetu dobro znaju.