BEZ RUKAVICA: Slučaj Radomira Lazovića

Mno­go smo pu­ta na ovom me­stu kao osnov­ni ra­zlog ne­mo­ći opo­zi­ci­je da po­be­di na izbo­ri­ma na­vo­di­li od­su­stvo io­le su­vi­slog i ko­n­zi­sten­t­nog po­li­ti­č­kog pro­gra­ma. Na­vo­di­li smo pri­me­re i iz teo­ri­je i iz pra­k­se da se po­li­ti­č­ka bo­r­ba vo­di ide­ja­ma - bi­ra­či­ma se one po­da­sti­ru u fo­r­mi: ako gla­sa­te za nas, mi će­mo da ura­di­mo to i to... i pod­se­ća­li da dru­gog de­mo­krat­skog pu­ta do bi­ra­č­kog sr­ca i do vla­sti - ne­ma.

Ovog pu­ta će­mo, me­đu­tim, pro­ble­mu pri­ći s dru­ge stra­ne. Na­pra­vi­će­mo ko­pe­r­ni­kan­ski obrt i ko­n­sta­to­va­ti da pro­gra­mi stra­na­ka ni­su va­žni. Pa za­što on­da opo­zi­ci­ja gu­bi kad god se gla­sa? Za­to što ide­je vre­de ono­li­ko ko­li­ko vre­de lju­di ko­ji ih za­stu­pa­ju. Uz­mi­mo za pri­mer Ra­do­mi­ra La­zo­vi­ća. Ako će­mo jav­nu bio­gra­fi­ju ovog na­šeg po­li­ti­ča­ra da ra­z­ma­tra­mo obje­k­ti­v­no, bez na­vi­ja­nja i po­li­ti­č­kih stra­sti, mo­ra­mo se dr­ža­ti an­ti­č­kog pri­n­ci­pa res non ve­r­ba, što zna­či „de­la, ne re­či“. Da o La­zo­vi­ću su­di­mo po ono­me što je ura­dio, ne po in­te­r­vjui­ma ko­je s ma­ni­č­nom upor­no­šću da­je. Šta je, da­kle, Ra­do­mir La­zo­vić do sa­da ko­ri­sno ura­dio za na­še dru­štvo ili ne­ki nje­gov deo? Ni­šta! Da to, obje­k­ti­v­nos­ti ra­di, ka­že­mo i na an­ti­č­ko la­tin­skom: ni­hil!

Sve­stan da je bi­lans nje­go­vog do­pri­no­sa dru­štvu - nu­la, on je svo­ju zva­ni­č­nu ra­d­nu bio­gra­fi­ju za­ku­ku­ljio i za­mu­mu­ljio, pa na­vo­di da je „uče­stvo­vao u po­kre­ta­nju ne­ko­li­ko ini­ci­ja­ti­va i po­kre­ta... ko­ji se za­la­žu za ino­va­ti­v­nu upo­tre­bu jav­nih pros­to­ra, pra­vi­č­no upra­vlja­nje re­su­r­si­ma, tran­s­fo­r­ma­ci­ju jav­nih uslu­ga“. A čak ni fa­ku­l­tet ni­je za­vr­šio!!

Ra­do­mir La­zo­vić si­gu­r­no bo­lje ži­vi od ve­ći­ne onih s ko­ji­ma je na pr­voj go­di­ni slu­šao pre­da­va­nja iz agri­ku­l­tu­r­ne he­mi­je.

Na­rav­no, ni­je Ra­do­mir La­zo­vić pa­ten­ti­rao ta­kav ži­vot. Još pre sko­ro tri de­ce­ni­je Sla­vo­ljub Đu­kić ko­n­sta­to­vao je:

- Ni­šta ta­ko ne uspe­va u na­šoj sre­di­ni kao pri­su­stvo u po­li­ti­ci. To je jed­no ren­ta­bi­l­no za­ni­ma­nje, ko­je s na­j­ma­nje ra­da i li­č­ne spre­me obez­be­đu­je na­j­ve­ću si­gu­r­nost. Čak ni­je ni po­tre­b­no bi­ti u vla­da­ju­ćoj par­ti­ji, ni­je neo­p­hod­no ući u par­la­ment, ni­ti pri­pa­da­ti stra­n­ci ko­ja ima pri­sta­li­ce. Va­žno je uče­stvo­va­ti, ogla­si­ti se kao po­li­ti­čar: već to do­no­si ve­li­ke pred­nos­ti ka­kvih ne­ma u ži­vo­ti­ma obi­č­nih smr­t­ni­ka.

Ko­ga ne mr­zi, mo­že da upo­re­di fo­to­gra­fi­je od pre ne­ku go­di­nu na ko­ji­ma ima sta­re pa­ti­ke ili raz­ga­že­ne spe­n­se­ri­ce, i no­ve, na ko­ji­ma no­si ita­li­jan­ske ci­pe­le „pja­ćo­ti“ li su „ve­ro­si“, ili ko­je već.

A ko ne­ma kra­t­ko pa­m­će­nje, se­ti­će se da je u ja­nua­ru ove go­di­ne isti taj Ra­do­mir La­zo­vić, je­dan od li­de­ra opo­zi­ci­je ko­ja je tvr­di­la da je po­kra­de­na na izbo­ri­ma, u vre­me kad je po­zi­vao na neo­du­sta­j­ni ot­por i blo­ka­du Vla­di­nih zgra­da, ot­pu­to­vao na od­mor - na Za­n­zi­bar, ostr­vo ko­je age­n­ci­je pred­sta­vlja­ju kao „si­no­nim za raj ili he­do­ni­zam“. Ako to ni­je uspeh u ži­vo­tu, ne zna­mo šta je­ste! A va­ma, gra­đa­ni, onaj po­zdrav iz pe­sme: ćao, žo­ha­ri! Isti­na, to je bi­lo pre ra­spa­da koa­li­ci­je Sr­bi­ja pro­tiv na­si­lja, dok je La­zo­vić još bio na plat­nom spis­ku Dra­ga­na Đi­la­sa. Zna­či li to da ju­nak na­še pri­če vi­še ne­će na da­le­koj de­sti­na­ci­ji uži­va­ti u zvu­ci­ma ta­la­sa, to­plom In­di­j­skom okea­nu. Na­rav­no da ne! Po­no­vo će pre­ska­ka­ti ta­la­se, ovog pu­ta o tro­šku dru­gog fi­nan­si­je­ra. Je­ste da je bi­lans nji­ho­vog do­pri­no­sa dru­štvu nu­la, ali ta­kvi za li­č­na kon­ta i te ka­ko ume­ju da se bri­nu.

A mi? Kao u pe­smi: ćao nam, žo­ha­ri­ma...

N.N.