Na plaži, u letovalištu Bodrum, licem u pesku leži dečak Ajlan al Kurdi. Videći sliku čitatelj novina najpre oseti snažan poriv da uđe u fotografiju i dečaka okrene na leđa. Iako je mrtav, i ne može biti ništa drugo nego mrtav, nepodnošljivo je videti ga s licem u pesku, piše u svojoj kolumni poznati književnik Miljenko Jergović, koju penosimo u celosti.
Okrećemo ga na leđa ne zato što ćemo mu tako pomoći, niti zato što smo dobri ljudi. Ne činimo to zbog njega, nego zbog sebe. Tako olakšavamo savest. Dečak na slici leži nam na savesti – na pesku naše savesti – zato što ga vidimo na fotografiji, a tek onda i zbog svega drugog. To je ono što je naša civilizacija, i naša najprivatnija ljudskost, dobila sada već davnim izumom fotografije: sve što je na slici, to je odmah zatim u nama, sve što je na slici, to nam je na duši, i, što je najvažnije, onome što vidimo na fotografiji ili na filmu, tome i prisustvujemo.
Fotografija je preslikana stvarnost, a objektiv oko, da bi naša duša razlikovala svet sa slike od sveta u kojem trenutno jesmo. Zato je dečak Ajlan al Kurdi tu među nama, i zato nam je nepodnošljiva njegova smrt.
Na drugoj slici, snimljenoj u letovalištu Bodrum, turski policajac uzima ga u naručje. Muška Pieta. Ikonografska, simbolično upisana slika. Njegovo lice je blago, skoro osmehnuto, čeljusti čvrsto stegnute. Čovek ponekad i nije svestan onoga šta mu se događa. Da jeste, raspao bi se, da se više nikad ne sastavi. Dječakova glava pada mu preko leve podlaktice, tako da vidimo samo njegov vrat i bradu. Ruke dečje oble, mrtvi prsti, koji iščekuju pokret kojeg neće biti, pantalone do ispod kolena i crne patikice, broj dvadesetdevet-trideset. Koža golih potkolenica bledo je siva, mrtva, i ona, ta koža, jedina na slici deluje utešno.
Zato što je obična, jezovita koža bilo kojeg mrtvaca. To više nije Ajlan al Kurdi. Pokušajmo zaboraviti na njega.
Treća fotografija snimljena je ranije. Na njoj je Ajlan sa starijim bratom Galibom i belim plišanim medvedićem. Obojica su u majicama dugih rukava, kakve roditelji oblače svim dečacima sveta, na kojima se šarene reči engleskog jezika. Na Galibovoj majici u prvom planu je reč "Life" (život). I njega je more izbacilo na neku od čarobnih peščanih plaža grada Bodruma, gde je pesak sitan kao brašno. Od takvog peska grade se savršene peščane kule. I lepo je hodati bos po plažama grada Bodruma.
Obojica braće se smeju, verovatno ih je fotografisao neko poznat, otac ili majka. Roditelji vole kad im se deca smeju na slikama. Misle da su srećna ako se smeju.
Ajlan i Galib al Kurdi, njihova majka i još devet rođaka i supatnika, umrli su kada se na nemirnom moru prevrnuo čamac, na kojem su se pokušali spasiti iz Sirije. U njihovom prezimenu sadržana je njihova narodnost. Bili su Kurdi, i nisu mogli bežati ni prema jugu, ni prema istoku, ni prema severu. Samo prema zapadu, preko mora. U njihovim snovima i očekivanjima na Zapadu nije bilo blagostanje. Na Zapadu je za njih bila ona reč s Galibove majice. Mora da je veoma bolno biti bezosjećajan poput Kajina i Orbana, pa ne shvatiti tako jednostavnu stvar.
Ajlan al Kurdi, njegov brat, njihova majka, rođaci, njihov kurdski narod, kao ni svi oni ljudi, žene, deca, muškarci i narodi, odreda muslimani, koji preko mora i kopna stižu u Evropu nisu niti mogu biti migranti. Samo ih rasisti i fašisti mogu tako zvati. Prema definiciji Ujedinjenih nacija migranti su ljudi koji se iz ekonomskih ili privatnih razloga pokušavaju preseliti s jednog na drugo mesto. Za razliku od izbeglica koji beže pred ratom, progonom ili pogromom. Ti ljudi beže i pred ratom, i pred progonom, i pred pogromom. Svi oni.
Priča o njihovim progoniteljima vrlo je složena, i širi se od ratnika Islamske države, islamskih klerofašističkih fanatika, preko Stejt Departmenta i Baraka Obame, koji je sistematski delovao na uništenju njihovih domovina i Obaminih evropskih saveznika, do svih nas koji smo u novinama videli sliku mrtvoga Ajlana al Kurdija s licem u pesku, i osetili potrebu da uđemo u fotografiju i dečaka okrenemo na leđa.
Mi učestvujemo u njihovom progonu jednako kao što su u progonu evropskih Jevreja učestvovali građani svih onih zemalja koje su odbijale da prime jevrejske izbeglice. I još mnogo više od toga: mi u progonu Ajlana al Kurdija učestvujemo intenzivnije jer su nam pred očima sve te fotografije i televizijski snimci. Uzalud je zatvarati oči. Takve slike prolaze i kroz spuštene kapke.
Plaža na kojoj s licem u pesku leži mrtav dečak pripada jednome od najlepših mediteranskih letovališta. Po gostoprimstvu sa Turcima se, možda, mogu meriti još samo Grci. Isti je to svet, isti Levant. Bodrum je drevni antički grad, upisan u svest i podsvest evropske civilizacije. Za Stare Grke bio je poznat kao Halikarnas, u vreme vizantijske ere bio je to Petronium. Tu se nalazilo jedno od sedam svetskih čuda antičkog doba: grobnica kralja Mauzola (po kojem će svi mauzoleji sveta dobiti ime). Bio je to najimpresivniji spomenik smrti kojeg je svet video.
Ajlan al Kurdi neće imati svoj spomenik. Napravio bi mu ga brat Galib, ali ni on neće imati spomenik. I nema baš nikakve simbolike ni smisla u tome što ih je more izbacilo na plaže kralja Mauzola. Ali tu se u Bodrumu, u Halikarnasu rodio jedan važan čovek, koji će tešiti mrtvu braću, a nas sprečiti da sakrijemo svoju odgovornost i sramotu. Njegovo ime je Herodot. Za života on je proputovao sav poznati svet, bio u Skitiji i Trakiji, u Egiptu, Persiji i Vavilonu, i napisao veliku istoriju o tim varvarskim zemljama. Zatim je putovao po Grčkoj, i svoje je priče javno čitao. Ljudi su ga slušali, onako kako danas gledaju televiziju, surfuju internetom i čitaju novine. Neko kao Herodot nije u antičkoj Grčkoj proširio svest o drugim i drukčijim svetovima. Njemu Ajlan niti je bio dalek, niti je stizao iz varvarskih zemalja. Ajlan i Galib bili su bliske Herodotove komšije. Dečaci pod njegovim prozorima, koji larmaju dok se on popodne odmara.
Ali postoji i nešto što je puno važnije. Herodot se nije bavio samo prostorom, nego i vremenom. Bavio se prošlošću, i bio je prvi koji je počeo proveravati faktografsku verodostojnost svojih priča. Tako je stvorio istoriografiju, ali i istoriju samu. On je, i niko drugi, garant da će istina o Ajlanu i Galibu al Kurdiju biti ispričana, i za sva vremena sačuvana. A s njom i istina o bezmernoj sramoti našega naraštaja. Bog sve vidi i sve zna. Njegovo znanje je istorija.
Smrt Ajlana al Kurdija neće nam biti oproštena. Tome služe fotografije. Fotografski objektiv oko je čovekove savesti. Zato se ovakve slike trebaju objavljivati u novinama. Zato bi trebalo da budu na bilbordima. One su nepodnošljive svakome ko ima dušu. Njihova nepodnošljivost jedno je od retkih efikasnih oružja mirotvoraca. Ove slike će, zajedno s nama, videti Kajin i Orban, videće ih ceo svet. One su poglavlja Herodotove istorije. Samo nepodnošljivost tih fotografija, i svih budućih još strašnijih i bolnijih fotografija, mogla bi navesti svet na ozbiljnu solidarnost. Ajlanu i Galibu nisu bili potrebni izbeglički centri opasani bodljikavom žicom – kao što je i centar u Ježevu opasan bodljikavom žicom – nije im bilo potrebno ni ekonomsko blagostanje na koje su Evropljani tako strašno ljubomorni.
Trebao im je njihov dom, plišani medvedić, fotografski aparat, trebale su im njihove majice sa šarenim latiničnim slovima, i besmislenim engleskim natpisima, trebao im je život kakav su živeli i njihovi roditelji. A taj se život nije baš previše razlikovao od svih naših života. U varvarskim zemljama je Herodot otkrivao nama vrlo slične i bliske ljude. Pa je saznanja o njima prenosio svima koji su ga hteli slušati. A slušali su ga svi. Takva je bila Stara Grčka.
Bila je 1943. godina kada je Hana Arent u časopisu "The Menorah Journal" objavila članak pod naslovom “Mi izbeglice” u kojem je prva progovorila o izbeglicama kao mogućoj paradigmi novih Evropljana:
“Izbeglice prognane iz jedne u drugu državu predstavljaju avangardu svog naroda.”
Pedesetak godina kasnije, pred kraj ratova za disoluciju Jugoslavije, italijanski je filozof Đorđo Agamben, pozivajući se na tekst Hane Arent napisao:
“Osim što se javlja kao jednako gorući problem, kako u Evropi, tako i drugde, izbeglica je i u kontekstu neumoljive erozije nacije-države i generalnog rastakanja tradicionalnih pravno-političkih kategorija možda jedina zamisliva figura ljudi našeg vremena.”
Za koga bi se nakon Isusa Hrista s takvom sigurnošću moglo reći da je umro za sve nas, kao za Ajlana al Kurdija, dečaka s licem u pesku bodrumske plaže?
(Jutarnji.hr)
