Prošle nedelje, ruski predsednik Vladimir Putin je održao još jednu od svojih ritualnih emisija pod nazivom "Direktna linija", kada je tri sata i 40 minuta odgovarao na sva pitanja gledalaca, od stanja puteva u Omsku (koji su užasni) do toga da li psuje (da, ali samo u sebi).
Ovaj događaj već više nije nov, i izgledalo je kao da je i Putinu dosadio. Ali, on ima ulogu da, zajedno sa drugim javnim nastupima potvrdi sliku da je on dominantan lider, kako u svojoj zemlji tako i na Zapadu - i da je Putin istošto i Rusija.
Ali to nije istina. Putin zaista jeste onaj koji donosi odluke i ima ima konačnu reč o svakom važnom pitanju tekuće politike. On može da uzdigne ili uništi svakog ministra. Može da počne rat ili da ga prekine. Ipak, ako mislimo da on može da kontroliše sve, veoma grešimo u proceni kako Rusija zaista funkcioniše.
Pre svega, Putin je vlada samo dotle dok može da umiri, uravnoteži, i održi strahopoštovanje među pripadnicima ruske elite, koja ima oštre zube i nema običaj da oprašta. On takođe može da vlada samo kroz elitu. To je potvrđeno i tokom emislije "Direktna linija", kada je upitan o funkcionerima koji ucenjuju preduzetnike. On je tu pojavu osudio ali i priznao da je "takav je naš mentalitet, posebno kada su u pitanju birokrate".
Ovo se odnosi i na Putinovu vladavinu nad delovima Rusije. Na pitanje o nasilnim pretnjama koje je čečenski lider Ramzan Kadirov uputio opoziciji, on je to osudio, rekavši da su "ljudi na Kavkazu usijane glave i da njima nije lako da nauče da se ponašaju kao visoki vladini zvaničnici."
Na taj način je tokom emisije Putin priznavao svoju političku nemoć. Naravno, on može da interveniše u određenim slučajevima. Prvo pitanje u emisiji je bilo o lošem stanju puteva u Omsku, a čak i pre nego što je Putinova emisija bila gotova, lokalni funkcioneri su obećali da će do 1. maja popraviti 21 put.
Putin ne može da popravi celu zemlju, ulicu po ulicu, ali činjenica da je moralo doći do ovakve intervencije da bi se nešto uradilo pokazuje njegove granice. U prošlosti, Putin je baš kroz ovakve slučajeve učvrstio svoj legitimitet kao "dobri car". Ali, posle 16 godina, a kako život pod sanckijama postaje sve teži za Ruse, ovo je već čin koji ne daje dobar efekat, već umesto toga ističe slabosti sistema, i što je posebno neprijatno, na nacionalnoj televiziji.
Ova dinamika važi i za spoljnu politiku, tradicionalno rezervisanu za šefa države. U regionu Donbasa u Ukrajini, na primer, nedavne povrede prekida vatre verovatno imaju veze za lokalnim pobunjeničkim milicijama, a ne sa Moskvom. Putinova moć je ograničena.
Ipak, da budemo sigurni, Putin je veoma moćan vođa. On nije samo predsednik u hiper-predsedničkom sistemu, sa širokim spektrom vlasti, poslušnim zakonodavstvom, bez smislene opozicije, i astronomskim ličnim rejtingom. Nivo njegove lične vlasti pokazuje činjenica da je 2008. godine predao predsedavanje svom premijeru Dmitriju Medvedevu, a da je i dalje imao moć iza kulisa, dok se vratio na položaj 2012.
Uostalom, Putin nije moćan zato što je predsednik. On je predsednik, jer je moćan. 
Ali, kao što je pokazao u svojoj emisiji, Putin nema sve odgovore - i što više ističe svoju ulogu kao dominantnog lidera, to njegove inicijative postaju kratkoročnije i oportunističkije.Ovo vodi do nečeg važnog: kremaljska politika može biti više kratkovida i proizvoljna nego nas što mit o Putinu tera da poverujemo.
Rusija nije uvek strogo centralizovana diktatura, a sada je postala pijaca ideja, u kojoj se ruski oligarsi, zvaničnici, komentatori, i interesne grupe stalno nadmeću da svoje ideje predstave Putinu, putem štampe, tink-tankova, izveštaja i ličnih kontakata.
U teoriji to bi mogao biti oblik pluralizma, ali u praksi je to sistem u kome hvatanje Putinove pažnje daje najbolje šanse za uspeh. Ovog meseca, na primer, Putin je iznenada najavio stvaranje novih bezbednosnih snaga, Nacionalne garde, od bezbednosnih jedinica koje su trenutno pod kontrolom Ministarstva unutrašnjih poslova. Izgleda da je Putin to učinio bez konsultacija sa ministrom ili njegovim stručnjacima, tako da se sada oni češu po glavi zbog praktičnih posledica o kojima očigledno nisu razmišljali.
Moramo da budemo iskreni i realni. Putin je često veoma dobro igrao sa slabim kartama. Ali to ne znači da je u svemu postigao uspeh. Vašington nema načina da prodre u mali krug oko Putina, gde se donose krajnje odluke. Međutim, bolje razumevanje načina na koji elite Putinu signaliziraju svoje želje, može unapred najaviti o čemu se u Kremlju raspravlja. Razumeti sve male tragove i otvorene i prikrivene pokušaja lobiranja u Moskvi nije lak posao. Nije ni čudo što se na Zapadu razvila fiksacija na Putina, do stepena da se on predstavlja kao jedini majstor ruske politike. Ali to svaki put izaziva mogućnost da se u procenama politike Rusije ode u pogrešnom pravcu. 
U sovjetsko doba, Zapad je imao "kremljologe", vojsku naučnika i analitičara koji su nastojali da predvide promene u sovjetskoj politici kroz takve podatke kao što je raspored sedenja zvaničnika na paradama, ili pomoću čitanja između redova članaka u Pravdi, novinama Komunističke partije. Ovih dana, na Zapadu su redovi takvih stručnih praktičara sa takvim sposobnostima razređeni, bez nove generacije koja može da zameni staru. Zato se javlja opsesija putinovim mačo-nastupima, umesto da se razume politika iza kulisa Kremlja.
(The Vox - priredio M. Đorđević)
