Granični prelaz San Isidro između San Dijega u Kaliforniji i Tihuane u Meksiku najprometniji je u zapadnom svetu i sve do početka ovog veka bio je iznenađujuće "porozan". Decenijama su milioni latinoameričkih porodica ovuda krišom prelazili u SAD, rešeni da nađu bolji život severno od Meksika. Mnogi i jesu. Era velikih deportacija počela je sa Bušom mlađim i kulminirala sa Obamom, pod kojim je proterano 2,7 miliona ljudi, više nego za vreme bilo kog drugog predsednika u istoriji SAD. Novi predsednik Donald Tramp je najavio da će podići zid i deportovati tri miliona ljudi bez dokumenata, povremeno govoreći da će se fokusirati samo na one sa dosijeom u policiji. I Obama je koristio sličnu retoriku kada je 2014. rekao: "Prestupnici, ne porodice. Kriminalci, ne deca. Članovi bandi, ne mama koja teško radi da bi izdržavala svoju decu."
Stvarnost na drugoj strani granice nije tako crno-bela. Tihuana je puna deportovanih iz svih slojeva društva koji se bore da prežive. Mnogi od njih proveli su čitav život kao Amerikanci bez dokumenata pre nego što su deportovani u Meksiko, zemlju koju nikad nisu upoznali i sa kojom nemaju nikakve veze. Za njih Trampov tvrdi stav prema imigrantima nije ništa novo, ali ipak strahuju od onoga što im donosi budućnost. Neki od od ovih ljudi ispričali su svoje priče za sajt Narativli.
ALEHANDRO HUAREZ
Krupan, bradat i sav u tetovažama, Alehandro Huarez (27) deportovan je ovde u maju, jer se treći put nije pojavio pred sudom za imigrante. Roditelji su ga odveli u SAD kada je imao tri godine. Bez problema je živeo bez papira sve dok ga 2014. nisu uhvatili kako na javnom mestu puši marihuanu sa grupom prijatelja. "Tada su otkrili sam da ilegalni imigrant. Odležao sam neko vreme i naterali su me da podnesem zahtev za boravišnu vizu. Morao sam da budem kod kuće svakog četvrtkva između 8 ujutru i 5 popodne da bi mogli da me provere. Morao sam da seviđam sa službenikom imigracinog svakog utorka. Stavili su mi nanogicu i stalno pratili gde sam. Nisam smeo da je skinem tri godine." I pored svega, pošto se nije pojavio na sudu, ipak je deportovan.
Dok govori, Huarez u kazanu priprema supu koju će poslužiti hiljadama ljudi u skloništu za beskućnike u centru Tihuane. Hranu doniraju ljudi iz ovog pograničnog mesta: restorani, hoteli, porodice. Huarez se seća da je njegova majka vodila ketering kada je bio dete, pa se uvek interesovao za kuhinju, ali je pripremanje tako velikih porcija naučio za šest meseciu zatvoru. Kada je deportovan u Tihuanu, ponudio se da kuva u skloništu za stan i hranu. "Do deportacije nikad nisam bio u Meksiku. Stigao sam u Tihuanu bez para i mestagde da odem. Samo sam išao ulicama i pitao gde je sklonište za beskućnike. Neko mi je rekao za ovo mesto i tu sam poslednjih osam meseci."
Huarez kaže da je želeo da ponovo pređe u SAD pre nego što Tramp preuzme vlast,ali su mu savetovali da sačeka pet godina, pa da legalno zatraži pomilovanje. Mnogi koji imaju kriminalni dosije, bez obzira koliko mali prekršaj da su počinili, odlučuju se da čekaju i traže pomilovanje, iako su svesni da su šanse da ga dobiju mnogo manje u Trampovoj eri. Na pomilovanje utiču faktori kao što su razlog deportacije, dužina boravka u SAD, moralni karakter i porodične dužnosti. Nisu česta, ali su svakako moguća. Nelegalni povratak u SAD posle deportacije je, s druge strane, krivično delo.
TANJA MENDOZA
Tanja Mendoza (31) već sedam godina živi u četvrti Las Plajas u Tuhuani, jer je kuće, ulice i peščane plaže podsećaju na Los Anđeles u kome je provela život. Imala je tri godine kada je došla iz Meksika u SAD. Njeni roditelji su pokušali da dobiju američko državljanstvo, ali su odbijeni i naređeno im je da dobrovoljno napuste zemlju. Odlučili su da rizikuju i ipak ostanu nelegalno. Tanjine nevolje počele su pre sedam godina, kada se nije zaustavila kod znaka stop.Upravo je pokupila petogodišnju ćerku iz škole i mogla je da vidi svoju kuću iz auta.
Policajac je utvrdio da joj je istekla radna dozvola i odveo je u stanicu. Tamo je došla žena iz imigracionog i pitala za njene roditelje. Kada je Tanja odbila da kaže gde su, poslali su je u zatvor u Santa Ani gde je ostala samo pola sata pre nego što su je smestili u kombi i poslali preko granice. Posle 21. godine, ponovo se našla u Meksiku. Bila je bez dokumenata i nije imala para. Čak joj ni krštenica nije bila u redu. "Tražili su da dokažem da sam Meksikanka tako što će rođaci garantovati za mene. U to vreme je postojala velika stigma prema deportovanima.
Izbačena sam iz Amerike jer sam Meksikanka, ali su se u Meksiku prema meni odnosili kao da sam kriminalac. Nisam imala izbora nego da prodajem svoje stvari tu na putu, kako bih došla do malo para." To što je bila lepa i siromašna pokazalo se kao rizična kombinacija. Pokušali su da je navedu da se bavi prostitucijom i nudili joj heroin. Bila je ranjiva i depresivna i znala da će, ako se ne skloni iz centra grada, postati narkomanka. Tada je otkrila Las Plajas i iznajmila mali stan u brdima. Počela je od nule. I danas radi deset sati dnevno u kol centru preko nedelje i kao čistačica vikendom.
Tanja Mendoza kaže da su joj prve tri godine u Meksiku bile najstrašniji period u životu. "Mogla sam da istrpim sve, ali pomisao da moja ćerka veruje da sam je napustila me je izluđivalo. Sestra bi mi donosila njene fotografije, a ja sam ih bacala jer mi jebilo preteško da je vidim". Muž sa kojim se rastala odbio je da dovede devojčicu preko granice, tako da nije videla ćerku otkako je deportovana. Rođaci joj predlažu da pokuša da pređe granicu sa krijumčarima ljudi, "kojotima", ali Tanja je previše uplašena. "Znam šta rade muškarci ženama u Meksiku. Ne želim takav rizik".
(Kurir.rs)
Foto EPA
NE PROPUSTITE
