U periodu od dve nedelje ranije ove godine u zemlji se dogodilo čak pet eksplozija. To uopšte više nije neuobičajeno, Šveđani su se navikli na naslovne strane pune teških zločina, zastrašivanja svedoka i egzekucija među kriminalnim grupama. U zemlji koja je dugo poznata po svojoj bezbednosti, glasači navode "zakon i red" kao najvažnije pitanje pre opšt́ih izbora u septembru.
Međutim, tema kriminala je osetljiva, a javne debate o ovom problemu u skandinavskom društvu ograničavaju tabui.
Ubistva povezana s bandama, koje su većinom vezane za osobe koje su u tu zemlju došle iz drugih država, u velikom su porastu. Porasle su sa četiri odsto iz 1990. godine na 40 odsto, pokazali su podaci od prošle godine. Pucnjave i eksplozije ručnih bombi su postale svakodnevica.
Tako je Švedska od zemlje s malom stopom nasilja postala zemlja s nasiljem koje je dosta veće od proseka zemalja Zapadne Evrope.
Posebno veliki problem stvaraju ručne granate. Njih koriste kriminalne bande u međusobnim okršajima ili u napadu na policiju. Na taj način, međutim, stradaju i nevini. Jedan od primera je biciklista koji je poginuo kada je našao ručnu bombu na ulici u južnom Stokholmu.
Broj eksplozija uzrokovanih ručnim granatama povećao se u Švedskoj poslednjih godina. Bilo je manje od pet u 2014, ali bar 20 u 2017. godini, a dodatnih 39 granata je policija zaplenila.
Uglavnom se radi o ručnim granatama M-75. Izrađene su u velikom broju za jugoslovensku narodnu armiju (JNA), a zatim su ih zaplenile paravojne formacije tokom građanskog rata devedesetih godina prošlog veka. Te granate sadrže plastični eksploziv i 3.000 čeličnih kuglica, zgodnih za napade na neprijateljske rovove i bunkere.
To oružje iz dalekog, višegodišnjeg rata našlo se sada u imigrantskim četvrtima.
Dejtonski mirovni sporazum, kojim je okončan rat u Bosni, zahtevao je od paravojnih snaga da se razoružaju i razoružaju svoje arsenale. Prodavci oružja u Bosni i Srbiji imaju mrežu u švedskoj dijaspori i žude da se otarase viška granata, koje su često zarđale zbog decenija provedenih u skladištima, pa ih dileri oružjem daju gotovo besplatno uz puške AK-47, rekao je zvaničnik švedske policije Gunar Apelgren.
On ističe da je u toku trka naoružanja među kriminalnim grupama.
"Ako to ne zaustavimo, videćemo sve više pucnjavi iz automobila kalašnjikovima i bacanja granata", rekao je Apelgren.
U Švedskoj je ulična cena ručne bombe samo 100 kruna ili 12,50 dolara.
"Ne znam ni za jednu zapadnu zemlju sa sličnim korišćenjem ručnih bombi. Naša hipoteza je da se koriste za slanje poruke. Ne toliko kao oružje, više kao sredstvo za zastrašivanje. Ne treba vam savršen cilj. Ne pokušavate da ubijete konkretnu osobu", rekla je Mane Gerel, predavač iz kriminologije na Univerzitetu u Malmeu.
Ilegalno oružje često ulazi u Švedsku preko mosta Oresund, dužine oko 16 kilometara koji povezuje južni grad Malme sa Danskom. Kada je otvoren, 2000. godine most je simbolizovao razvijanje živahne Evrope bez granica, ali je u poslednjih nekoliko godina usko povezan sa krijumčarenjem ljudi, oružja i droge.
Priliv teškog oružja je zatekao potpuno nespremno švedsko pravosuđe. Granica sa Danskom je otvorena, sa nedovoljnim brojem osoblja za pretraživanje svakog vozila koje ulazi u zemlju. Ručne granate su, do prošle godine, bile klasifikovane kao "zapaljivi proizvodi", a ne oružje, pa su kazne za detoniranje bile blage.
Godinama ranije, napadi na policiju, bombe, paljenja automobila i pobune bili su užasno retki događaji. Ovu promenu su primetili i njihovi susedi Norvežani i Danci.
Upravo zato je švedska vlada pokrenula međunarodnu kampanju za poboljšanje "javne slike o Švedskoj". Poruku kako imaju problema s nasiljem, ali negiraju zone u koje nije moguće ući, imao je i premijer Stefan Lefven prilikom posete Beloj kući, a istu je poruku ponovio i ministar obrazovanja Gustav Fridolin prošle nedelje u Mađarskoj.
Stvarnost je, međutim, drugačija od onoga kakvom je predstavljaju političari. Šefovi i vođe sindikata hitne pomoći kažu kako postoje delovi grada u koje hitna pomoć ne ulazi, posebno ne bez policijske pratnje.
Tema nasilja i njegovog smanjivanja je osetljiva tema posebno zato što je i vezana za nemogućnost zemlje da uključi imigrante u strukturu društva. Kada vlada i opozicija pričaju o zemlji kao o "humanitarnoj supersili" prisećajući se kako su prihvatili imigrante više od ostalih evropskim zemalja, to zaista i jeste tačno.
Međutim, čini se kako su počeli i da lažiraju neke podatke. Tako je prošlog meseca ministarka Ilva Johanson rekla da se broj silovanja i slučajeva seksualnog uznemiravanja smanjio i da "konstantno opada", a to se pokazalo kao ne baš tačno. Grešku je kasnije priznala i sama i izvinila se zbog nje.
Slično je uradio i bivši premijer Karl Bilt koji je njihovu imigrantsku politiku opisao kao priču o uspehu, ali se nije pritom dotakao teme nasilnih zločina. Posle čestih napada na jevrejske institucije krajem prošle godine, uključujući i napade bombom na sinagogu u Geteburgu, Bilt je naglašavao kako antisemitizam nije problem u Švedskoj.
Problem se, međutim, ne vezuje samo za poslednje migrantske talase. Jedna od najbrže rastućih kriminalnih mreža je Varbi Gard, u predgrađu Stokholma, u kojoj je i poginuo biciklista. U njoj žive uglavnom prve i druge generacije imigranata iz Finske, Balkana i Afrike.
Kurir.rs/Politiko/Njujork tajms
Foto: Profimedia
NE PROPUSTITE
