Međutim, sama hemijska komponenta nije dovoljna, jer su potrebni i detonatori i kompaktni omotač. Sve to, ističu stručnjaci, Iranci još uvek nemaju, zbog čega nisu mogli da naprave atomsku bombu.
Elnar Bajnazarov navodi, u svom tekstu koji je objavio ruski list Izvestia, da je šef Odbora za međunarodne poslove Veća Ruske Federacije Konstantin Kosačev izjavio kako neće dopustiti Iranu da poseduje nuklearno oružje. Takođe je naglasio da ''dve zemlje sarađuju isključivo na razvoju energije koja se primjenjuje u miroljubive svrhe''.
''Prema poslednjem izvještaju Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA) o Iranu, provedenom u februaru, ukupne rezerve uranijuma u zemlji iznose 202,8 kilograma'', dodaje Bajnazarov.
Štaviše, udeo uranija obogaćenog do 3,67 odsto (granica koja je postavljena "nuklearnim sporazumom" i smatra se dovoljnom za miroljubivu upotrebu u nuklearnim elektranama) iznosi 149,4 kg od ukupnih rezervi. Prema IAEA-u, sva iranska nuklearna postrojenja podležu strogoj kontroli stručnjaka organizacije.
''Za proizvodnju atomske bombe, prema rečima Igora Golutvina, glavnog istraživača u Zajedničkom Institutu za nuklearna istraživanja (JINR) u Dubni, potrebno je uranijum obogatiti na najmanje 90 odsto'', piše Bajnazarov.
Prema mišljenju ovog stručnjaka, Iran, zahvaljujući svojim industrijskim kapacitetima i rezervama uranijuma to može da učini. Pored toga, objašnjava ovaj naučnik, ''postoje brži načini za izradu atomske bombe''. Ističe da nije potrebno koristiti uranijum, jer i plutonijum može biti prikladna alternativa. ''Međutim, koliko sam upućen, Iran sada nema rezerve ovog elementa'', pojasnio je Golutvin.
Autor teksta dodaje da Iran, prema rečima fizičara i inženjera Endrua Ozarovskog, ''ne mora koristiti samo uranijum ili plutonijum za izradu bombi, već da može koristiti i potrošeno gorivo iz nuklearnih elektrana''.
Stručnjak naglašava da ''uprkos tome što će supstanca biti znatno slabijeg kvaliteta i da da bojeve glave neće biti tako kompaktne, Iran bi u ovom slučaju mogao proizvesti atomsku bombu za manje od godinu dana. Zapravo, to bi u bilo kojoj naprednoj laboratoriji na evropskim univerzitetima potrajalo nekoliko sedmica u dostupnosti materijala''. Ovaj stručnjak dodaje: ''Ako zemlja ima dovoljno kapaciteta, a pri tome mislim na centrifuge, onda neće imati nikakve probleme da pokrene svoj nuklearni projekat u roku od godinu dana''.
Bajnazarov u tekstu citira reči Ozarovskog kako ''za proizvodnju jedne atomske bombe masa obogaćenog uranijuma treba da bude veća od 50 kg. U tom slučaju, materija mora biti u čvrstom stanju. Osim toga, izrada bojeve glave ne zavisi samo o tehnički mogućnostima. Nuklearna naprava se ne sastoji samo od punjenja. Potrebno je još mnogo stvari. Zaista se nadam da Iranci nemaju pristup tim tehnologijama'', rekao je ovaj naučnik.
Sudbina iranskog nuklearnog projekta zavisiće o tome ko će nastaviti opskrbljivati Iran sirovinama za obogaćivanje uranija u industrijskim razmerima, rekao je Igor Golutvin, navodi autor u svom tekstu. Važno je podsetiti da je Iran blizu Kazahstana, koji zauzima drugo mesto u svetu po količini uranijuma.
U februaru 2017. godine šef Iranske organizacije za atomsku energiju Ali Ekber Salehi izjavio je da će njegova zemlja u periodu od tri godine kupiti 950 tona koncentrata uranijuma iz Kazahstana. Galjmzan Pirmatov, predsednik uprave nacionalne kompanije Kazatomprom, najavio je u decembru produženje ugovora za opskrbu Irana uranijom do 2020. godine, pod uslovom da zemlje koje su garanti Zajedničkog sveobuhvatnog akcijskog plana (ZSAP) to dozvole.
Autor pojašnjava da ne treba podcjenjivati ambicije Kazahstana na svetskom tržištu uranija. Ova zemlja će u avgustu pokrenuti Svetsku banku za nisko obogaćeni uranijum, gde će biti smešteno 90 tona ove materija kao svetska rezerva pod kontrolom IAEA-e.
Istovremeno, kazahstanska strana naglašava da se uranijom može koristiti samo u miroljubive svrhe. Sjedinjene Američke Države još uvek nisu imale značajan uticaj na Kazahstan kako bi zaustavio snabdevanje Irana. Međutim, kako to praksa pokazuje, samo je pitanje vremena kada će do toga doći. Odnosno, u slučaju da Teheran odluči da poveća kupovinu nisko obogaćenog uranijuma, mala je verovatnoća da će Vašington biti srećan zbog toga.
Autor dalje navodi da Izrael ima dovoljno iskustva s uklanjanjem ''nepoželjnih'' nuklearnih objekata. Tako je 1981. godine, tokom iznenadne vojne operacije izraelske ratne avijacije, poznate pod imenom ''Operacija Opera'', izraelski borci su uništili iračke nuklearne reaktore Osirak i prošli nekažnjeno.
U 2007. godini agenti Mosada su provalili u kompjutere predstavnika sirijske organizacije za nenuklearnu energiju u Beču i saznali pojedine detalje vezano za nuklearni reaktor u fazi izgradnje u Deir al-Zouru. Kao rezultat toga, Izrael je je u septembru 2007. godine izveo napade na pometnuti reaktor i u potpunosti ga uništio.
Autor dodaje kako je Izrael, prema procenama Stokholmskog međunarodnog instituta za istraživanje mira (SIPRI), do 2010. godine već akumulirao 0,8 tona plutonijuma, što bi bilo dovoljno za proizvodnju 100-200 nuklearnih bojevih glava. Pored toga, to je jedina zemlja u regionu koja nije usvojila konvenciju o uspostavi zone bez nuklearnog oružja na Bliskom istoku.
Adlan Margojev, šef ruskog programa za neširenje nuklearnog oružja, objašnjava da se Iranu ne žuri da napravi atomsku bombu, s obzirom na to da postoji versko-pravna decizija vrhovnog vođe Islamske Republike, Alija Hameneija iz 2013. godine u kojoj se navodi da je izrada atomske bombe u suprotnosti s normama islama i da je Iran ni na koji način neće proizvesti, navodi autor u svom tekstu.
Takođe, svih 14 inspekcija koje je provela IAEA dokazale su da Iran nema nuklearno oružje. Osim toga, satelitski snimci su potvrdili da ne postoje nikakve aktivnosti na tom polju.
Margojev je izjavio da trenutni kapaciteti Irana dopuštaju ovoj zemlji da izradi atomsku bombu, jer je za proizvodnju jedne bojeve glave potrebno oko osam kilograma plutonijuma i oko 25 kilograma uranijuma.
Iranska ambasada u Rusiji nije odgovorila na zahtev ruskog lista Izvestia da komentariše ovo pitanje. I pored toga, Kosačev je naglasio da Moskva neće dopustiti Iranu da ima nuklearno oružje.
Prema rečima Kosacheva, Rusija snažno podržava spremnost Irana da sačuva Ugovor o neširenju nuklearnog oružja (NPT) i nastavit će svoju saradnju s Iranom na polju miroljubive upotrebe nuklearne energije. Također, ranije inspekcije su potvrdile da su u potpunosti uklonjeni svi aspekti nuklearnog programa koji mogu biti vojnog karaktera i dovesti do izrade atomske bombe.
Kosačev dodaje da su Sjedinjene Američke Države i snage koje su podržavale povlačenje iz Zajedničkog sveobuhvatnog akcijskog plana (ZSAP), primarni izvor tih pretpostavki. Njihov glavni zadatak je da prikažu kako je nemoguće pregovarati s Iranom, objašnjava.
U zaključku, autor teksta navodi da nuklearni sporazum s Iranom potpisan u julu 2015. godine obavezuje Teheran da ograniči razvoj svog nuklearnog programa u zamjenu za ukidanje ili olakšavanje sankcija uvedenih protiv Islamske Republike. Sjedinjene Američke Države povukle su se iz ovog sporazuma u maju 2018. godine, tvrdeći da Iran nastavlja da razvija svoj nuklearni program u tajnosti.
Kao odgovor na američko povlačenje, iranski predsjednik Hasan Rohani upozorio je preostale potpisnice nuklearnog sporazuma da u roku od 60 dana moraju dokazati da dogovor nije prazna reč i da će se, ako popuste pod američkim pritiscima, Iran povući iz nuklearnog sporazuma.
Kurir.rs/Al Džazira
Foto: EPA
NE PROPUSTITE
