Najnovije vesti

NEREŠENA MISTERIJA RUSKOG HRAMA: Sveštenik je na Duhove čitao molitvu ispred ikonostasa kada se u crkvi čuo jeziv zvuk!
Foto: Profimedia

običaji

NEREŠENA MISTERIJA RUSKOG HRAMA: Sveštenik je na Duhove čitao molitvu ispred ikonostasa kada se u crkvi čuo jeziv zvuk!

Planeta

Praznik Duhovi se u Rusiji počeo slaviti skoro 300 godina nakon pokrštavanja Rusa, a iako je to dosta kasnije u odnosu na većinu drugih zemalja, danas je to jedan od najdražih praznika među vernicima.

Sveštenik Kazanjskog hrama u gradu Orsk Maksim Bražnikov smatra da su Duhovi veoma slični Cvetima zbog unošenja zelenih grana, cveća i grančica palme u crkve.

 

„Odakle potiče taj običaj? Mislim da bi se etnograf zamislio nad tim. Ali ja lično vidim u tome naše, rusko, bukvalno shvatanje teologije. Ruski čovek nije imao akademsko teološko obrazovanje, ali je ipak znao sve stihire i psalme. I taj dan, kada Duh Sveti silazi na svakog čoveka, kod nas su ovako shvatili: nakon zime izrasle su nove grane na brezi, i njih, kao nešto najbolje, unose u hram“, smatra sveštenik.

 

Istovremeno, biolozi podsećaju da breza prva raste na mestima gde je izgorela šuma. Otac Maksim kaže da je i to veoma simbolično.

Prema njegovim rečima, njegovi parohijani praznik Duhove smatraju praznikom obnavljanja duše.

 

"Prošao je Vakrs, i opet nešto novo, što nije bilo, kao da se slavi još jedan Vaskrs, poseban. I opet se molimo, klečimo na kolenima, molimo Boga za milost", kaže jedna parohijanka Kazanjskog hrama.

 

I zaista, na Duhove je, prvi put nakon Vaskrsa, u hramovima dozvoljena molitva na kolenima, dok bi se pre toga trebalo samo radovati, a nikako tugovati. Uoči praznika Duhovi, crkva obeležava zadušnice, a iz nekog razloga, baš uoči Duhova, u hramove dolaze oni, koji su negde čuli da se na taj dan pominju samoubice. Sveštenici im zatim objašnjavaju da takav dan u crkvi ne postoji, niti može postojati.

 

"Sećam se da sam nekoliko puta tokom službe u petak i subotu spominjao da ne dajemo pomen samoubicama. Za njih se u hramu molitve ne vrše, nego se može moliti kod kuće, i to sa oprezom. Smatram da je tu granica između našeg ljudskog ’hoću‘ i crkvenog ’strpi se‘", kaže sveštenik.

On ističe da je na praznik dozvoljeno kupanje i odlazak u šumu, kao i u polje. A kada je reč o radu na taj dan, crkva uvek opominje da su nedelja i praznik posvećeni molitvi i odmoru.

 

Otac Maksim se rado prisetio događaja iz vremena kada je tek počeo da vrši službe i kada se tek upoznavao sa parohijanima, njihovim životom i običajima.

Kako kaže, Vakrs se te godine slavio početkom maja, a što je vreme bilo toplije, to je bilo sve manje vernika u crkvi, zbog poljskih radova. Ipak, do praznika Duhovi, najveći deo poslova u polju je bio završen, pa je hram ponovo bio ispunjen vernicima.

 

„Služi se liturgija, a potom večernja služba, tokom koje se čitaju molitve dok se kleči na kolenima. Molitve obično čita sveštenik, klečeći kod Carskih Dveri kod ikonostasa, okrenut licem prema narodu i u potpunoj tišini. Međutim, dok sam čitao molitve, sa strane sam čuo šum, i primetio čudne pokrete rukama. Trudio sam se da budem skoncentrisan na molitvu. Tokom prilično duge, treće po redu molitve i dalje se čulo to šištanje, kao zmija u travi“.

 

Tada se sveštenik setio da se jednom drugom prilikom, isto na praznik Duhove, za vreme arhijerejske službe, žezlonoscu uz stihar popela stonoga na vrat, da se ugreje. Međutim, ovoga puta, kada je otac Maksim podigao pogled, video je samo svoje parohijane kako kleče na kolenima i usrdno pletu vence od trave i ukrašavaju sa njima glave.

 

(Kurir.rs/Sputnjik Srbija/Foto: Profimedia)

 

 

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...