Najnovije vesti

EKSKLUZIVNO ZA KURIR! KRISTIJAN JE OBIŠAO SEVERNU KOREJU: Putovanje vozom je trajalo skoro 24 sata, a morao je da poštuje stroga pravila! Evo zašto u ovoj zemlji ni novine ne smeju da se presaviju! (FOTO)
Foto: Kristijan Iličić/Privatna arhiva

najzatvorenija država na svetu

EKSKLUZIVNO ZA KURIR! KRISTIJAN JE OBIŠAO SEVERNU KOREJU: Putovanje vozom je trajalo skoro 24 sata, a morao je da poštuje stroga pravila! Evo zašto u ovoj zemlji ni novine ne smeju da se presaviju! (FOTO)

Planeta

Severna Koreja, jedna od najizolovanijih država na svetu, godinama privlači avanturiste i radoznale. Kristijan Iličić iz Zagreba nije hteo da propusti jedinstvenu mogućnost da zaviri u to zatvoreno društvo o kom se svašta piše u medijima, pa se otisnuo na ovo putovanje sa svojom devojkom Andreom.

Kristijan je širom regiona već dobro poznat po tome što je odlučio da svoj život posveti putovanjima. Do pre nekoliko godina je imao klasično radno vreme od 9 do 17 časova, a radio je kao direktor za digitalni razvoj u jednoj izdavačkoj kući.

Ipak, želja za putovanjima je bila jača, pa je posle poslovnih uspeha odlučio da svoj život promeni iz korena.

foto: Kristijan Iličić/Privatna arhiva

Ekskluzivno za portal Kurir govorio je o poseti Severnoj Koreji, koja je na njega ostavila snažan utisak i predstavlja zaista neponovljivo životno iskustvo.

"Na sam spomen Severne Koreje i njenog vođe Kim Džong-una u ljudima se budi doza straha, ali i hiljadu pitanja o državi o kojoj se tako puno piše, a vrlo malo zna.

S obzirom da je moj konačni cilj da posetim sve države na svetu, došao je red i na Severnu Koreju. Kada sam pročitao da se ove godine tamo ponovo održava najmnogoljudniji ljudski performans na svetu, poznatiji i kao "Masovne igre" (Mass Games), znao sam da je pravo vreme za posetu", kaže Kristijan.

foto: Kristijan Iličić/Privatna arhiva

Porodica i prijatelji bili su skeptični, ali Kristijan ipak odlučio da se otisne na ovo putovanje.

"Glavno pitanje bilo je: 'Zašto baš tamo?', 'Završićeš kao Oto' (američki student koji je pod uticajem alkohola skinuo poster sa Velikim Vođom i bio osuđen na 15 godina teškog rada, pa je pušten u Ameriku nakon godinu i sedam meseci, ali je umro dva dana nakon povratka zbog mučenja), ali za mene je to bio najveći izazov do sada", dodaje on.

foto: Kristijan Iličić/Privatna arhiva

Nakon toga je započeo organizaciju putovanja koja nije nimalo jednostavna.

"Prva stvar koju sam morao da uradim jeste da izaberem agenciju preko koje želim da putujem. Samostalno ne možete ući u državu i jedini način da dođete do tamo je iz Pekinga gde možete birati opciju voza ili aviona, naravno u sklopu agencijskog programa.

foto: Kristijan Iličić/Privatna arhiva

Odabrao sam agenciju, pa su mi poslali svu potrebnu papirologiju i formulare koje sam moram da popunim, uključujući i vizu za Kinu sa dva ulaska koju morate imati i koju dobijate u ambasadi Kine u Zagrebu. Zanimljivo je bilo da sam morao da potpišem izjavu da ne putujem u funkciji travel blogera i da imam putno osiguranje koje vredi u Severnoj Koreji koje sam dobio od osiguranja.

Nekolicina agencija koje imaju pravo da dovode turiste u Severnu Koreju moraju da imaju sedište u Pekingu, gde vas dočekaju na brifingu na kojem vas upute u sva pravila i dodele vam pratioca putovanja.

foto: Kristijan Iličić/Privatna arhiva

Andrea i ja 11. avgusta iz hotela u Pekingu uzbuđeno krećemo prema kancelariji agencije na brifing koji počinje u 10 ujutro. Putem nismo previše pričali, verovatno je svako potiho u svojim mislima razmišljao da li je ovo bila dobra ideja. Na brifingu nas dočekuju radnici, većinom iz Evrope, jer je agencija britanska. Plaćamo iznos našeg putovanja koji nas je koštao 1.500 evra po osobi.

Ulazimo u prostoriju sa putnicima koji su se takođe upustili u avanturu života i saznajemo da smo mi grupa koja je izabrala putovanje vozom do Pjongjanga i ta priča traje oko 24 sata vožnje", ističe on.

Na brifingu od 7 sati su im predočili koja pravila moraju bez pogovora da poštuju svi turisti.

foto: Kristijan Iličić/Privatna arhiva

• Ne smeju se unositi knjige sa religijskim sadržajem i verskim obeležjima (na primer Biblija);

• Nije dopušteno unositi pornografski sadržaj na telefonu ili laptopu;

• Nije poželjno ni pametno unositi predmete koji ističu vezu sa Južnom Korejom i SAD;

• Rečeno nam je da moramo obrisati iz telefona sve sadržaje koji spominju Severnu Koreju ili bilo koju njihovu ličnost od životne važnosti narodu (doživotni predsednik Kim Il-sung, general Kim Džong-il ili aktualni maršal Kim Džong-un);

foto: Kristijan Iličić/Privatna arhiva

• Ne smemo sami da napuštamo hotela, a ceo program odvija u se pratnji dva lokalna vodiča i našeg pratioca Aša;

• Lokalne novine se ne smeju presavijati jer se na naslovnici uvek nalazi Kim Džong-un;

• Rečeno nam je da se ne sme snimati vojska i da se pridržavamo snimanja onoga što nam dopuste vodiči;

• Rekli su nam da budemo pripremljeni da nam vojska može prekopati telefone i laptop, kao i prtljag;

• Slike na kojima su predsednik, general ili maršal ne smeju biti isečene.

foto: Kristijan Iličić/Privatna arhiva

Kristijan je odabrao osmodnevnu posetu i da za to vreme obiđe državu uzduž i popreko.

"Severna Koreja broji oko 25 miliona ljudi, a zvanično se naziva Demokratska Narodna Republika Koreja. Ne zameram vam ako ste se slatko nasmejali na ovo 'demokratska' u nazivu, ali oni ne vole da se Koreja deli na severnu i južnu, pa se, uprkos hladnim diplomatskim odnosima, još uvek nadaju ujedinjenju, koje mi se posle posete obema Korejama, čini kao nemoguća misija.

Putovanje počinje sa glavne železničke stanice u Pekingu i nakon provere prtljaga i dokumentacije napokon se ukrcavamo na voz kojim ćemo se do Dandonga voziti otprilike 17 časova. Dandong je poslednji grad u Kini pre ulaska u Severnu Koreju. Voz je bio pun ljudi, najviše Kineza, a u našem odeljku sa 6 kreveta nalazili su se ljudi iz grupe, pa je vožnja vozom odličan način da upoznate svoje suputnike s kojima ćete provesti idućih nekoliko dana od 0-24 jer odvajanja od grupe naravno nema.

foto: Kristijan Iličić/Privatna arhiva

Atmosfera u vozu je vesela, a postoji i restoran, gde smo se dosta puta okupili u idućih 17 sati vožnje i komentarisali različite vrste piva, kao i avanture koje nas čekaju. Napokon je došao trenutak iskrcavanja i ukrcavanja u novi voz, koji će nas odvesti u Pjongjang i stati u prvi grad Severne Koreje gde se nalazi granica", kaže Kristijan.

Kada su se zaustavili na granici, odmah im je u potpunosti nestao signal na mobilnom telefonu, što je naš sagovornik slikovito opisao kao prvi znak ulazaska u ovu misterioznu državu.

foto: Kristijan Iličić/Privatna arhiva

"Nakon toga ulaze vojnici, svi u istim uniformama i uzimaju naše pasoše u kojima se nalazi viza za Severnu Koreju koju dobijate od agencije, ali takođe ostajete bez nje na dan izlaska iz države i u vašem pasošu ne postoji nijedan pisani trag da ste ovde ikada bili.

Vojnici nisu izgledali toliko strašno, jedan mi je čak pružio ruku, i moram priznati da sam se malo zaledio jer je to najmanje što sam očekivao nakon svih priča. Kasnije sam shvatio da su me tako posebnim činile u potpunosti istetovirane ruke, kojima su se apsolutno svi čudili, ali i zgražavali, jer tako nešto nisu nikada videli. Takođe, u uputstvima sam pročitao da bi tetovaže mogle da mi stvaraju problem, ali to bi bilo samo u slučaju da sam imao istetovirano nešto kontradiktorno ideologiji njihove države.

foto: Kristijan Iličić/Privatna arhiva

Kao i svuda u svetu, ovi ljudi su samo radili svoj posao i obavili formalnu proveru koja je uključivala popisivanje broja telefona i laptopa koje unosimo kao i svih ostalih uređaja. Takođe je zabranjeno unositi uređaje sa GPS-om, osim telefona. Pitali su me da otvorim kofer, pa sam se odlučio za Andrein i, kada su videli sa čim imaju posla, vrlo brzo su ga zatvorili.

Posle otprilike 45 minuta vratili su nam pasoše i zatim smo smeli da izađemo kako bi otišli na toalet ili kupili nešto na pokretnom djuti fri šopu (sokovi, voda, kikiriki i ostale grickalice), a provera kompletnog voza trajala je oko dva i po sata.

foto: Kristijan Iličić/Privatna arhiva

Važno je spomenuti da se već na granici vidi drugačiji tip ljudi i fotografije večnog predsednika Kim Il-sunga i generala Kim Džong-ila, čija smo lica i statue viđali na svakom uglu idućih nekoliko dana. Još jedan detalj koji se mogao primetiti već na samoj granici je da su svi Korejci na levoj strani nosili broševe sa likom predsednika i generala", navodi on.

Kada je voz ponovo krenuo, ušli su u unutrašnjost najzatvorenije države na svetu. Kristijan je odmah primetio polja pirinča i ljude koji rade na njima, kao i njihove skromne kuće.

foto: Kristijan Iličić/Privatna arhiva

"Sve je zeleno i puno polja pirinča, na kojima svi rade. Žene, deca, stari i mladi svi su okupirani radom na polju. Manja deca kupaju se u prljavim potočićima, a kuće su stare i jeftino ozidane. S obzirom na to da Severna Koreja ima najmnogobrojniju vojsku na svetu, više od milion aktivnih vojnika i 5,5 miliona u rezervi, ne čudi da se na svakih nekoliko kilometara nalaze vojni punktovi. Njihova glavna uloga je provera da li lokalci koji putuju unutar države imaju dozvolu za to. Naime, lokalno stanovništvo unutar države sme da putuje samo s posebnom dozvolom, pa smo mi u ovih 8 dana videli više nego 99 odsto lokalnog stanovništva za ceo svoj život.

foto: Kristijan Iličić/Privatna arhiva

Dozvolu mogu da dobiju uglavnom ukoliko im neko od bližnjih živi u drugom gradu, zbog drugih razloga teško. Putem smo videli još mnoštvo natpisa na korejskom koji veličaju radničku klasu i doživotnog predsednika. Isti taj doživotni predsednik (od 1973. predsednik republike i šef Centralnog Narodnog komiteta) je uveo totalitarni režim sa sveobuhvatnim kultom ličnosti (Veliki vođa). Godine 1980. je proglasio svog sina Kim Džong-ila za zamenika i zvaničnog naslednika (Dragi vođa).

Razvio je džuče ideologiju, koja je poput "religije" Severne Koreje, a suština je u samodovoljnosti naroda, koja opravdava njihovu izolaciju od ostatka sveta.

Upravo ta izolacija države dovela je do ekonomskog sloma i opšteg siromaštva. Govori se o milionima ljudi koji su umirali od gladi, ali oni taj broj minimalizuju i gotovo poriču. Vožnja kroz unutrašnjost apsolutno je dokazala da ljudi ovde zaista zavise od poljoprivrede i da jedu ono što poseju. Država je, zapravo, vrlo lepa, i sve je zeleno i izuzetno čisto jer ovde sam sebi pronalaziš posla i onda kada ga nemaš. Ukoliko odrade glavne stvari, lokalci će, ako treba, čisititi travu kraj ulica ili čupati korov", ističe naš sagovornik.

foto: Kristijan Iličić/Privatna arhiva

Dodaje da je dolazak u Pjongjang bio kao dolazak u drugu državu. Ovaj grad se drastično razlikuje od ostatka zemlje i po izgledu i po načinu života.

"Grad je izgledao sasvim normalno i, zapravo, vrlo lepo, planski izgrađen sa puno nebodera i velikih zgrada. Na izlasku iz voza dočekali su nas naši lokalni vodiči, a na železničkoj stanici je svirala neka tradicionalna korejska muzika nalik klasičnoj muzici. Ukrcali smo se u autobus i krenuli prema Jangakdo Internacionalnom hotelu (Yanggakdo). U autobusu su nam vodiči oduzeli pasoše pod izgovorom da ih ne izgubimo i da će nam biti vraćeni poslednji dan.

foto: Kristijan Iličić/Privatna arhiva

Hotel je bio odlično uređen i imao je sadržaje poput karaoka, bazena, masaže, kazina, bilijar kluba i restorana koji se vrti na zadnjem spratu, pa se već prvi dan iznad naših glava stvorilo hiljadu znakova pitanja. U Pjongjangu postoje samo dva hotela za turiste, jedan za Kineze i jedan ovaj, internacionalni.

Večerali smo u hotelu i hrane je bilo u izobilju, konstantno su stizale nove količine. Neizostavno jelo na stolu svih osam dana je kimči. To je tradicionalni fermentirani kupus sa malo cilija i Korejci ga obožavaju. On se jede uz sve i po njihovom leči sve. Dve omiljene namirnice su im kimči i ženšen.

foto: Kristijan Iličić/Privatna arhiva

Posle večere smo prošetali hotelom i odmah kupili lokalne novine, koje je, kao što sam rekao, bilo zabranjeno presavijati i bacati u smeće. Hotelsko dvorište nismo smeli da napuštamo i bilo nam je dozvoljeno da se krećemo se samo do poslednje lampe u dvorištu. Da smo to prekršili, vojska bi nas odmah uhapsila jer bi im sigurno neko javio da se stranci šetaju po gradu“, kaže on.

Sutradan su posetili Kaesong, koji je poznat po demilitariziranoj zoni, odnosno crti koja deli dve Koreje. Na putu do njega su prošli kroz čak četiri vojna punkta, na kojima su morali da se zaustave i gde je, kako kaže Kristijan, slikanje bilo strogo zabranjeno (kao i fotografisanje vojske opšteno).

foto: Kristijan Iličić/Privatna arhiva

"Za razliku od Pjongjanga, gde se može videti nešto više automobila uključujući i par 'mercedesa', na putu do Kaesonga do kojeg je vožnja trajala 2h i 30 minuta, videli smo zaista mali broj automobila, od čega su većinski bili neki vojni poludžipovi. Bilo je smešno da gledam turiste iz Južne Koreje svega par metara od nas, a niko ne sme da pređe sa jedne strane na drugu.

Stanovnicima Južne Koreje nije dozvoljeno turistički da putuju u Severnu Koreju, a razlog je navodno taj što je jedna turistkinja na drugom delu Severne Koreje, takođe na granici sa Južnom Korejom počela neovlašćeno da trči prema toj strani i severnokorejska vojska je bila primorana da je ubije jer nije htela da stane. Barem je nama ženski vodič tako objasnio stvari", dodaje on.

foto: Kristijan Iličić/Privatna arhiva

U Kaesongu su im ponudili da probaju supu od psa, koja je u Severnoj Koreji tradicionalno jelo i najviše se jede preko leta jer je supa jako začinjena i podstiče znojenje i izlučivanje toksina iz organizma.

"Dugo sam razmišljao da li da probam supu od životinje koju imam kod kuće i koja je ravnopravan član porodice, ali kao putnik koji uvek sve verno dočarava i želi da proba znao sam da je ovo verovatno jedina prilika koja se neće ponoviti. Supa je zapravo bila odlična, a meso od psa bilo je slično jagnjetini (probao sam samo komadić jer mi psiha nije dopuštala više)", priznaje on.

foto: Kristijan Iličić/Privatna arhiva

Narod Severne Koreje ima svoj način gledanja na prošlost i dešavanja u svetu, pa u tom svetlu vodiči turistima prepričavaju događaje i predstavljaju svoju istoriju.

"Sva istorijska događanja i sve po njihovom pozitivne promene koje su nam spominjali osam dana vezane su isključivo za predsednika Kim Il-sunga i generala Kim Džong-ila. Cela sadašnjost je bazirana na prošlosti i malo je reći da su ovi ljudi za Korejce bili heroji, više su bogovi. Najviše večni vođa Kim Il-sung. Sve posete bitnim građevinama spominjale su broj posete večnih vođa kao i njihove zasluge za postojanje istih. Jedna od stvari koja mi se urezala je priča o vodopadu koji smo išli da posetimo i za koji kažu da ga je otkrio sam general Kim Džong-il 2001.godine, pa je u kamenju vodopada uklesana 2001. godina", kaže on.

foto: Kristijan Iličić/Privatna arhiva

Kristijan smatra da je cela država puna propagande i dodaje da na televiziji postoji jedan program koji je posvećen aktuelnom maršalu Kim Džong-unu i naporima koje on čini za državu.

"Prikazuju se svakodnevne posete fabrikama, čija je poruka da treba da radite da biste bili uspešni. Njegove posete se odvijaju u svim vremenskim uslovima, pa tako na jednom snimku stoji sa kosom i odećom prepunom snega, bez kišobrana i, naravno, isključivo u funkciji naroda i sa ciljem njihovog boljitka. U istom i još bitnijem kontekstu se konstantno prikazuje doživotni predsednik Kim Il-sung, pa je bila zanimljiva poseta Kumsusan palati sunca, gde leže balsamovana tela predsednika i generala.

foto: Kristijan Iličić/Privatna arhiva

Prilikom posete najvažnijoj severnokorejskoj palati morate biti svečano obučeni i potpuno praznih džepova. Ne smete imati nikakve kovanice, kartice, papiriće i slično, a telefone morate da ugasite i ostavitte  na pultu, kao i sve uređaje koji mogu da imaju GPS (npr. satovie. U palati se hoda u redu po četvoro i poseta svakoj prostoriji ima određenu minutažu. Kada smo ušli u deo gde su balsamovana tela, morali smo takođe ići u redu po četvoro i svi smo morali da se naklonimo u isto vreme - i tako sa sve tri strane, osim sa zadnje strane glave. U istoj palati se nalaze ordeni i sva priznanja koja su stekli tokom celog života i predanosti narodu, a posebno se ističe slika sa Josipom Brozom Titom kao i neka priznanja od strane Jugoslavije", navodi on.

foto: Kristijan Iličić/Privatna arhiva

Posetili su i poznati Mansu Hill Grand Monument, na kom se nalaze bronzane skulpture predsednika i generala u visini od 20 metara.

"Prvenstveno je bio izgrađen kip doživotnog predsednika 1972. godine, u čast njegovog 60. rođendana i bio je obložen zlatom. Posle generalnove smrti 2012. dodat je njegov spomenik i sada su oba kipa bronzana. Ovo mesto je često mesto poseta za vreme nacionalnih praznika, ali i tokom običnih radnih dana gde, ljudi dolaze prikladno obučeni, a pre samog pogleda prema statuama polaže se cveće i klanja se, pa se onda ide ispred 'Velikih Vođa'.

foto: Kristijan Iličić/Privatna arhiva

Iza njih se nalazi planina Mount Paektu, a sa strane skulpture radničke klase koje predstavljaju besmrtnu istoriju revolucionarne borbe korejskog naroda koji je pod mudrim vodstvom 'Velikih Vođa' zabeležio samo pobedu i slavu. Grad je prepun slika, skulptura i plakata Kim Il-sunga i Kim Džong-ila, dok trenutnog maršala Kim Džong-una za sada možete videti samo na malim slikama unutar građevina ili na naslovnicama novina. Vodič nam je rekao da je to zato jer on služi kao sluga narodu i da se tek nakon završetka njegove vladavine gradi njemu u čast zavisno od postignuća za narod", kaže on.

Sve građevine i trgovi u ovoj zemlji su prema Kristijanovim rečima posvećeni uglavnom Kim Il-sungu, pa je tako i Džuče toranj, izgrađen u čast njegovog sedamdesetog rođendana i iz tog razloga je visok je 170 metara.

foto: Kristijan Iličić/Privatna arhiva

"Količina granitnih blokova je bila u simbolici broja 70 po jedan blok za svaki dan njegovog života dok je dizajner njegov sin Kim Džong-il. Svaka priča je nalik ovoj i kao što sam rekao za sve dobro i za postojanje cele nacije i svega su zaslužna ova dva čoveka i njihove 'natprirodne' moći. Za osam dana često smo viđali lokalce u pauzi od posla u velikim grupama kako plešu, pevaju, jedu i piju zajedno. Uprkos iscrpljenosti, svi su bili nasmejani i druženja su izgledala mnogo prisnije nego naša.

foto: Kristijan Iličić/Privatna arhiva

Ovde nema telefona i interneta, a sport je nešto što svakodnevno praktkuju i gledaju kao odmor. Mali broj lokalnog stanovništva ima pametne telefone, a intranet je njihov internet samo sa ograničenim informacijama koje vlada dopusti. Zanimljivo je da nam je žena vodič rekla kako je Severna Koreja nekoliko puta bila svetski prvak u fudbalu, a ko smo mi da se suprostavimo onome što Kim Džong-un kaže svom narodu. Zaista je teško proceniti šta je izrežirano samo za turiste, a šta je stvarna Severna Koreja. Ono što zasigurno znam je da ljudi ovde nisu slobodni, a ni jednaki, kako tvrdi naš vodič.

foto: Kristijan Iličić/Privatna arhiva

Restorani u koje smo mi išli bili su isključivo za turiste i elitni sloj stanovništva jer prosečni/siromašni Korejac meso jede jednom mesečno, dok ljudi na selima žive isključivo od onoga što im majka zemlja podari, dok maršal određuje gramažu pirinča koju dobiju zavisno od useva. Koliko god su se trudili da sruše predrasude koje su stvorili zapadni mediji, pogled na jednog čoveka koji pije vodu iz bara sa ulica ili oči ljudi koji postavljaju asfalt bez ijedne mašine i na žene koje mešaju beton i dodaju ciglu, svi ovi spolja lepi, a iznutra šuplji neboderi padaju u vodu", poručuje Kristijan.

foto: Kristijan Iličić/Privatna arhiva

Prema njegovim rečima, jedna od građevina koja svojoj pojavom zaista oduševljava je hotel "Rjugjong", visok je 330 metara i ima 105 spratova. Dodaje da su počeli da ga grade 1987. godine, a sa gradnjom stali 1992. godine jer je Koreja ušla u ekonomsku krizu.

"Sve do 2008. godine hotel je bio samo beton, a onda su počeli da ga dovršavaju i najavili su njegovo otvorenje 2012. godine na Kim Il-sungov rođendan. Naravno da se to nije dogodilo, ali hotel je dovršen spolja. Cela priča gradnje započeta je kao reakcija na izgradnju najvišeg hotela na svetu u Singapuru i da je gradnja dovršena na vreme Severna Koreja bi ovim hotelom nadmašila Vestin Stamford.

foto: Kristijan Iličić/Privatna arhiva

Hotel se sada nalazi u Ginisovoj knjizi rekorda kao najviša nenaseljena zgrada na celom svetu. Godine 2018. su napravili LED displej na jednoj strani, na kojem se i dalje vrti propaganda slike. Upravo su mi se tako šuplje učinile i ostale zgrade u kojima žive lokalci, a žena vodič nam je rekla da svaka porodica od države dobije opremljen stan od minimalno sto kvadrata.

Zasigurno je istina da stan dobiju jer beskućnika nema i apsolutno svaki potez je pod nadzorom države, više u glavnom gradu nego na selu ,jer je protok informacija ipak malo veći. Ono što je vidljivo kada sam se malo bolje zagledao je da je unutar nekih zgrada samo fasada bez okrečenih zidova i verujem da nisam bezveze mnogo puta pročitao da ostaju bez struje i vode", kaže naš sagovornik.

foto: Kristijan Iličić/Privatna arhiva

Ono što je na njega ostavilo poseban utisak i što će mu se zauvek urezati u sećanje, svakako je najmnogoljudniji performans na svetu, poznatiji kao "masovne igre" (Mass Games), koji se održava na stadionu sa najvećim kapacitetom ljudi na svetu (stane oko 150.000 ljudi).

"Čaroliju i snagu ovog ljudskog performansa je zaista teško dočarati rečima, ali ovo je u meni izazvalo divljenje ljudskim mogućnostima. Toliko preciznosti, veštine i složnosti među 100.000 učesnika teško je i zamisliti ako ovo ne doživite na svoje oči. Ovaj performans od 60 minuta naravno ističe i snažnu političku poruku, a neverovatan je i največi ljudski mozaik, slike koje stvaraju studenti u pozadini menjajući boje stranica. U jednom nastupu stvore preko 170 'stranica knjige'.

Prema Kim Džong-il-u, filozofija koja stoji iza događaja bila je sledeća: razvijanje masovne gimnastike važno je za osposobljavanje školaraca da budu u potpunosti razvijeni komunistički ljudi. Potpuno razvijen komunistički čovek treba steći revolucionarnu ideologiju, poznavanje mnogih polja, bogata kulturna dostignuća i zdrav i jak stas. Ovo su osnovne osobine potrebne čoveku komunističkog tipa. Masovna gimnastika igra važnu ulogu u obučavanju školaraca da steknu ove komunističke kvalitete. Masovna gimnastika neguje posebno zdrave i snažne telesne građe, visok stepen organizovanosti, discipline i kolektivizma kod učenika.

foto: Kristijan Iličić/Privatna arhiva

Učenici, svesni da bi jedan pomak u njihovoj akciji mogao da pokvari masovne gimnastičke performanse, preduzimaju sve napore da sve svoje misli i postupke podrede kolektivu. Ulaznice za ovaj događaj smo plaćali 100 evra po osobi, dok je za lokalno stanovništvo ulaz gotovo besplatan", ističe on.

Jedna od poseta koji je Kristijan posebno izdvojio bila je poseta agronomskom fakultetu u gradu Vonsanu. Navodi da je celo dvorište bilo prepuno profesora, koji su izgledali kao loši glumci.

foto: Kristijan Iličić/Privatna arhiva

"Svi sa istom knjigom u rucu, gledali su zbunjeno u nas kao i mi u njih. Rečeno nam je da na istom fakulteu studira oko 3.000 studenata i predaje oko 300 profesora, od kojih je svih 300 bilo u dvorištu daj dan bez obzira što nema nastave. Na pitanje šta rade tu subotom rečeno nam je da rade program i razmenjuju iskustva. Kada smo pitali da li možemo zaviriti u učionice odgovor je, nažalost, bio negativan“, dodaje on.

Sličan utisak je imao i prilikom posete jednoj modernoj farmi, koja je kako kaže delovala netaknuto. Nije mu ličila na farmu na kojoj se bere povrće, već na mesto koje kao da je napravljeno za izložbu.

foto: Kristijan Iličić/Privatna arhiva

"Osim povrća, koje je izgledalo netaknuto i kao da vapi da ga neko pojede, posetili smo i 'farmersku kuću' koja je trebalo da nas uvede u svet prosečnog poljoprivrednika. Kućica je bila drvena, ali slatka i uredna. Zidovi su bili prepuni porodičnih fotografija i 'velikih vođa', a sa strana sam primetio nešto kao dva toki-vokija. Ne znam da li je to zbog paranoje koju sam krenuo da razvijam nakon svega viđenog i pročitanog, ali imao sam utisak da se ovim ljudima naš dolazak najavi unapred kako bi sve izgledalo savršeno. Na ulazu nas je dočekala uredna baka sa srećnim unukom.

foto: Kristijan Iličić/Privatna arhiva

Zanimljivo mi je bilo kako baka ima vrlo lepe zube i osmeh dok je kvalitet zubi u Severnoj Koreji po svemu viđenom bio dosta nizak. Kućica je imala neke lične potrepštine, ali kada sam otvorio frižider - bio je apsolutno prazan. Vi mi recite da li se tako nešto očekuje u kući koja obiluje porodičnim fotografijama? Ono što me još više rastužilo je što sam pri odlasku deci hteo da podelim  bombone koje sam tamo kupio da ih ne uvredim nepoznatim proizvodima i jedna baka mi je to zabranila.

Unuk je uspeo da uzme jednu bombonu pre nego što je primetila moju nameru, ali tik pre nego što ga je stavio u usta otela mu ga je iz ruke i bacila na zemlju. Svuda na svetu se deca vesele bombonama, pa mi nije bilo jasno zašto je bezazlena bombona oduzeta ako su turisti predstavljeni kao prijateljski nastrojeni", priznaje on.

foto: Kristijan Iličić/Privatna arhiva

Posle svega što je imao prilike da vidi i čuje prilikom ove posete, ima samo još više pitanja nego ranije. Dodaje da je iz ove države izašao još zbunjeniji nego što je ušao.

"Nakon silnih natpisa o gladnim ljudima u Severnoj Koreji i određenoj gramaži hrane po osobi, na jednoj od plaža koje smo posetili bile su grupe ljudi koji su se zaista dobro zabavljali, a hrane nije nedostajalo. Vibracija koju sam dobio od ljudi tamo uprkos neznanju jezika bila je nekako topla. Izgledali su kao ljudi koji se smeju očima i srcem, kao ljudi neiskvareni tehnologijom i kao ljudi koji nisu zaboravili zašto se čovek naziva društvenim bićem. U puno navrata sam ih video kako plešu i pevaju i talent u svim veštinama bio je očigledan", kaže on.

Priznaje da je ova nacija posebna, ali kao da je nekako istrenirana i programirana da obavlja ulogu koju zada država. Ljudi svakodnevno rade, ali i pored posla koji im se nameće, oni su i sportisti, pevači i gimnastičari, kako kaže Kristijan, zaista su izuzetno talentovani na nacionalnom novou.

foto: Kristijan Iličić/Privatna arhiva

"U meni se probudila tuga kada smo imali priliku da posetimo cirkus u kom su učestvovale najtalenovanije akrobate koje sam ikada video, ali njihov nastup bio je isključivo za lokalnu publiku. Oni neće osvojiti medalje u Italiji, Francuskoj ili Engleskoj, njihova medalja je njihova država. Onda sam opet razmišljao da li je sreća nastupati u Italiji, Francuskoj ili Engleskoj ili je sreća baviti se nečim iz ljubavi prema sportu bez pritisaka od zlatnih medalja i takmičenja. Deca su sa takvim zadovoljstvom gledala predstavu bez mobilnih telefona i tableta u ruci i smejala su se tako da se orilo celu dvoranu.

Bilo je lepo osetiti određene trenutke koji su za naše društvo prošlost. Na kraju dana, ono što mi u celoj priči najviše smeta je što su ljudi u ovoj državi lišeni slobode. Sloboda je nešto što niko nikada ne treba da nam oduzme i ono što nas čini ljudskim bićem. Jeste li ikada videli čoveka u kavezu u cirkusu? Sigurno niste, osim ako nije bio deo performansa. U ovom cirkusu od države ljudi žive u nevidljivim kavezima i moraju da traže dopuštenje da bi putovali u drugi grad unutar iste države, a to tera suze na oči, zar ne?", zaključuje on.

Ovde možete da pogledate Kristijanov Instagram nalog.

Kurir.rs/A.Tašković

Foto: Kristijan Iličić/Privatna Arhiva

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...