STEPSKA PRESTONICA Priča o dva grada: Nur Sultan na minus 32 i na minus 15

Poseta glavnom gradu Kazahstana Nur Sultanu usred zime nije baš pametna ideja. Ne zato što ovom gradu nešto fali. Naprotiv, ima tu mnogo toga da se vidi. Razlog je jednostavan - najmlađa prestonica na svetu nalazi se u Velikoj stepi, na samom jugu Sibira, pa su ekstremno niske temperature zagarantovane.

Sovjetska panorama

A kada je minus 32 stepena, razgledanje nije lako. Iz autobusa ili automobila jedva da se išta može videti od leda na staklima, pa jedina opcija za posmatranje gradske panorame postaju viši spratovi nekog od solitera ili toranj Bajterek („Drvo života“). Ipak, sa 15. ili 20. sprata Nur Sultan vidi se kao na dlanu. Tu su široki bulevari i ogromne zgrade, čini se da i one najsitnije imaju bar deset spratova. Sve odiše onom sovjetskom grandioznošću, s kojom su građeni Moskva, Kijev ili Minsk. Izgradnja jeste počela nakon raspada SSSR, tek 1997, a glavni arhitekta bio je Japanac Kišo Kurokava, ali korišćeni su planovi za urbanizaciju Moskve iz tridesetih godina.

Na tu sovjetsku panoramu, sa monumentalnim zgradama poput rezidencije predsednika, vlade, ministarstava... i obaveznim panoramskim točkom, nakalemljeni su i neki moderni i neobični soliteri, koji kao da su preneti iz Dubaija. Posebno je spektakularan tržni centar „Hanšatir“, napravljen u obliku šatora.

Kad su temperature tako niske, trotoari Nur Sultana su gotovo prazni. Tek poneko čeka autobus, verovatno iz nužde. Ali zato su ulice uvek pune automobila. To i ne čudi imajući u vidu da je Kazahstan bogat naftom i gasom, pa je gorivo prilično jeftino - oko 40 dinara litar.

Na minus 32 stepena svi koje upoznajem naglašavaju da je hladno, ali da se čeka promena vremena.

- Biće toplo sutra - govore. Uporno.

Biće toplo

I posle dva dana zaista je bilo „toplo“ - temperatura je skočila na minus 15. Nama u Beogradu i to deluje kao mraz, ali skok temperature budi Nur Sultan i to postaje potpuno drugi grad. Ljudi su se odjednom razmileli po ulicama. Svuda ih ima i veseli su.

Naravno, najveselija su deca. Za njih reka Išim, koja je zamrznuta, postaje glavno igralište. Reka dece trči do Išima i iznajmljuje gume, kojima se sankaju ili klizaju po ledu. Na reci su ekspresno nikli šatori za zabavu, sve je okićeno i sa svih strana se, sa velikih zvučnika, čuju što američke, što ruske božićne pesme. I svi se zabavljaju.

Neki mališani se sankaju, drugi klizaju po ledu, igra se i hokej, a po reci jure i motorne sanke koje za sobom vuku saonice u obliku zmaja. Pitam neke od njih da li se plaše igre po zamrznutoj reci, a oni se, dečje iskreno, čude mom pitanju: - Plašimo? Što bismo se plašili?

Standard

Kazahstan je bogata zemlja. To je jasno već posle prvog pogleda na ekspresno izgrađeni i grandiozni Nur Sultan sa oko 1,2 miliona stanovnika. Ali kako žive ljudi, teško je čuti. Većina njih ne voli da priča o tome ili bar ne za strane medije. Kad sam neke i uspeo da ubedim da nešto kažu, odgovor je bio pohvala vlastima.

- Dobro je. Zadovoljna sam standardom u Kazahstanu. Svake godine život je sve bolji i bolji - kaže Alina.

- Razvijamo se. Sve bolje je - dodaje Arman.

Kako kažu, prosečna plata je oko 400 dolara. A cene u radnjama su uglavnom slične kao kod nas ili nešto niže. Primera radi, šećer košta oko 70 dinara, ulje 180, hleb 20, junetina 750...

Tri Imena grada Počast predsedniku

Nur Sultan je tako nazvan po Nursultanu Nazarbajevu, prvom predsedniku Kazahstana po odvajanju od Sovjetskog Saveza 1991. godine (na vlast je došao i pre toga). Kada je 2019. proglasio da se povlači s vlasti, njegov naslednik Kasim Žomart Tokajev rešio je da mu zemlja oda počast, i to preimenovanjem grada, koji je pretvorio u prestonicu. Ime Astana, koje je korišćeno od 1998, na kazaškom jeziku upravo znači prestonica. Zato ga i danas stanovnici češće tako zovu. Kada ih pitate da li je to zato što ne prihvataju novo ime, oni ko odgovaraju: - Ne, ne. Astana jednostavno znači „prestonica“.

IĆE I PIĆE

Šubat

Šubat je fermentisani napitak od kamiljeg mleka. Ukus ne prija. Liči na nesrećan spoj bajatog kefira sa soda-vodom i nešto boze. I gromuljicama koje sve čine još nepodnošljivijim. Dva gutljaja i bilo mi je dosta.

Konjska supa

Na prvi pogled, konjska supa izgleda kao i bilo koja druga. Uz rezanca u nju idu i na tračice iseckanih komada konjskog mesa, kao i dosta mirođije. Zbog jačine mesa, činija vrele konjske supe vraća u život.

Kumis

Kumis je fermentisani napitak od kobiljeg mleka. Ukus liči na mešavinu kefira i jačeg jogurta sa malo soda-vode. I prijatniji je od šubata. Možda zato što u sebi ima i alkohola, za kumis važi ono „prva kao trnje, druga kao slama, treća ide sama“.

Kurt

Kurt, mlečni proizvod, izgleda kao nepravilni komad krede. Kažu da je ova hrana spasavala živote u logorima. A ukus? Liči na vanbračno dete grumena soli i urde zaboravljene na stolu nekoliko dana. Ali nakon nekoliko zalogaja počinje da prija.

Pivo

Nisam uspeo da nađem mnogo piva napravljenih u Kazahstanu. „Beerkhan“ je jedno od njih. Ima deset odsto alkohola i verovatno su dovoljne dve-tri limenke za mamurluk. Reč je o svetlom pivu, ali ukus podseća na neka tamna. I odlično je.

Ekstremna šetnja po sibirskoj hladnoći

Nisam čovek kome je lako hladno. Obično ne zakopčavam jaknu dok temperatura ne padne ispod nule. Međutim, u Nur Sultanu je zakopčavanje obavezno. Pogotovo kad je 35 stepeni ispod nule, koliko je bilo kada sam stigao u grad. Kako bi izgledalo prošetati gradom po mrazu, zapitao sam se. Priliku da to otkrijem imao sam tek uveče, kada je „otoplilo“ na minus 32.

Gušenje

Obmotao sam šal oko vrata, natukao kapu na glavu, zakopčao se i izašao u šetnju kraj Išima. Posle samo nekoliko koraka, rešio sam da spustim masku. To je bila greška. Pokušaj da udahnem suv stepski vazduh po tom mrazu više je ličio na gušenje nego na disanje. Prvi bezuspešni pokušaj, drugi, treći... Posle sekund-dva masku sam vratio na usta. Naočare su se odmah zamaglile, a onda i se i zamrzle. Pojavio se i led na trepavicama, pa sam na svakih nekoliko minuta morao da brišem i naočare i trepavice.

Vetar

Spustio sam se do reke. Zastao sam da vidim kako izgleda iz blizine. A kada je dunuo i vetar, shvatio sam da stajanja nema. „Budalo, ‘beš uživanje u pogledu, samo cepaj dalje“, rekao sam sebi. I nastavio. Na šetalištu kraj Išima, očekivano, gotovo da nije bilo ljudi.

Loš izbor

Posle deset minuta šetnje shvatio sam da se vijetnamka s uloškom dobro drži. Ali farmerke su, blago rečeno, bile nedovoljne. Skrenuo sam sa šetališta da vidim kako je između zgrada. Ako je i bilo toplije nego kraj reke, razliku više nisam mogao da osetim. Nisam više osećao ni kožu na nogama. Možda ni noge. Činilo mi se da i nemam farmerke na sebi, već da po ciči zimi šetam bez pantalona. Pipnuo sam bradu, one delove koje maska nije pokrivala, i osetio da je zaleđena. Bila je bela. Izvukao sam telefon da to uslikam. Jedna slika, druga, treća... I baterija se ispraznila. Za samo desetak sekundi od 70 odsto otišla je do nule. Tehnika baš i ne funkcioniše na minus 32 i, kako je na samom telefonu pisalo pre nego što se ugasio, uz subjektivni osećaj da je minus 39.

Kao u sauni

Nastavio sam da hodam, pa sam ušao u prvu radnju na koju sam naišao. Koliko je tu bilo lepše. Činilo mi se da sam u sauni. I to mi je prijalo. Nur Sultan je hladan u ovo doba godine (leti je temperature idu do plus 40). Ipak, kažu, tek je druga najhladnija prestonica na svetu. Pobednik u ovom takmičenju je Ulan Bator. Tamo je oko minus 40. „Sledećeg januara treba otići u Mongoliju.“

Andrija Ivanović