Dok lovci na naciste vode trku sa vremenom, NEMAČKA PUŠTA BIVŠE SS-OVCE DA ŽIVE MIRNO i to o trošku građana

Za sebe kaže da je jedini Jevrejin koji se moli za dobro zdravlje nacista. Oni koji su učestvovali u sistematskom ubistvu šest miliona Jevreja u Evropi sada su stariji od 90 godina i skoro svi su slabi i bolesni. Sam Zurof ima 72 godina – rođen je tri godine nakon završetka rata – i više od 40 godina lovi bivše naciste. Predat je zadatku kao i uvek.

Trenutno je njegova energija usresređena na ženu iz Litvanije koja sada ima 97 godina, koja živi u zemlji sa engleskog govornog područja, a koja je kao tinejdžerka viđena kako razija glave jevrejskim bebama koje su joj bile komšije.

Pre tri meseca Zurof je imao dobar trag, ali je pandemija koronavirusa osujetila dalja ispitivanja. "Mogla bi da umre svakog trenutka. To je profesionalna opasnost“, rekao je Zurof za Gardijan.

U svojoj karijeriji dugoj četiri decenije u lovu na naciste, Zurof je predao imena više 3.000 osumnjičenih u 20 zemalja.

Mnoge države sporo preduzimaju pravne radnje kaže on, smrt je osumjičenima omogućila da pobegnu pravdi jer dokazi skupljaju prašinu u tužilaštvima.

Ali bilo je i zapaženih uspeha.

Na pitanje ko mu je bio najveći ulov Zurof ukazuje na Dinka Šakića, koji je u 22. godini postao komandant koncentracionog logora Jasenovac u Hrvatskoj i odgovoran je za ubistvo 2.000 ljudi. Posle rata se preselio u Argentinu, gde je živeo 50 godina, pre nego što je izveden pred sud 1998. godine.

Sve je počelo pre 60 godina sa suđenjem Adolfu Ajhmanu, ključnom arhitekti nacističkog "konačnog rešenja". Svet je gledao televizijski postupak, uključujući svedočenja preživelih logoraša.

"U suštini, to je bilo suđenje ne samo Ajhmanu već i Holokaustu. Prvi put su preživeli dobili priliku da budu na pozornici“, kaže Zurof. Bio je dečak od 12 godina, koji je u to vreme živeo u Bruklinu u Njujorku. "Sećam se vrlo dobro, gledali smo ga na televiziji“, dodao je on.

Iako je njegov stric ubijen u Litvaniji tokom rata, Zurof opisuje suđenje Ajhmanu kao svoj prvi susret sa holokaustom.

Preselio se u Izrael, studirao je istoriju i 1986. godine je postao direktor jerusalimske kancelarije Centra Simon Viezental nazvane po proslavljenom lovcu za naciste koji je preminuo 2005. godine.

"Kada postignete rezultat, to je najdivniji osećaj na svetu“, kaže on.

Osmislio je skalu uspeha od jedan do šest, od kojih je jedan javno izlaganje – ponekad je to najbolnije za njihove porodice koje nemaju predstavu šta su oni radili, a šest je zatvorska kazna. "Nema mnogo slučajeva kada dobijete šesticu“, dodao je.

Njegov rad ima tri glavna elementa: lociranje bivših nacista, prikupljanje dokaza za izgradnju slučaja i političko lobiranje za stvaranje volje da se pravda ostvari. Poslednjih godina društvene mreže su dosta pomogle da se pronađu svedoci. Pre deset godina ponovo je pokrenuo operaciju Poslednja šansa sa nagradom od 25.000 dolara za informacije koje su dovele do hapšenja i osude bivših nacista i saradnika.

Njegov trenutni fokus je na saradnicima iz baltičkih zemalja.

"Litvanija je imala najveći procenat žrtava holokausta – u Litvaniji je živelo 220.000 Jevreja, a 212.000 je ubijeno. U provincijama, na selu, stopa smrnosti je iznosila gotovo 98-99 odsto. Mnogo ubijanja izvršili su meštani, komšije su ubijale komšije. Tako da su oni koji su preživeli znali ko su ubice“, dodao je on.

Svaki predlog da je vreme da se povuče crta, s obzirom na starost i krhost njegovog plena, snažno se odbacuje.

"Prvo, protok vremena ne umanjuje krivicu ubica. Drugo, starost ne bi trebalo da pruža zaštitu ljudima koji su počinili tako gnusne zločine. Treće, žrtvama i njihovim porodicama dugujemo da ove ljude pozovemo na odgovornost“, ističe on. "Četiri, šaljete snažnu poruku da će neko ako počini ovakve zločine, da bude odgovoran i posle mnogo godina. Pet, suđenja i svedočanja imaju važnu funkciju u borbi protiv poricanja i iskrivljavanja holokausta.

"Šesto, ovi ljudi nisu bili krhki kada su počinili svoje zločine, bili su na vrhuncu fizičkog zdravlja i svoju energiju posvetili ubijanju muškaraca, žena i dece. I sedam, u svim slučajevima sa kojima sam se suočio, nikada nisam sreo nacistu koji je izrazio bilo kakvo kajanje ili žaljenje“, dodao je on.

Zurof naglašava raziliku između poricanja holokausta i iskrivljavanja činjenica. "Poricanje su oni koji kažu da se to nije dogodilo. Iskrivljavanje su oni koji priznaju holokaust, ali pokušavaju da promene narativ jer ne žele da priznaju važnu ulogu koji su njihovi ljudi imali u ubistvima zajedno sa Nemcima i u nekim slučajevima umesto Nemaca“, rekao je on.

Među zemljama u ovoj kategoriji navodi Poljsku, Litvaniju i Letoniju.

Od početka ove godine, u Nemačkoj su podignute optužnice protiv dve osobe.

Sad već 95-godišnji Friedrich Karl B. je na kraju ipak morao pred sud zbog zločina počinjenog za vreme nacističkog režima. 20. februara ove godine ga je sud u američkoj saveznoj državi Tenesi proglasio krivim što je služio kao čuvar u nacističkim koncentracionim logorima i učestvovao u holokaustu i proterao nazad u Nemačku.

Karl B. je priznao da je bio čuvar u logoru, ali je američkoj službi za useljavanje izjavio kako "nije doživeo" nikakvo zlostavljanje logoraša, a "nije znao" ni za jednu njihovu smrt. Tvrdi i da nije učestvovao u marševima logoraša kad su logori bili evakuisani. Kad je stigao u Nemačku istražiteljima je dao do znanja kako nije voljan još jednom da daje izjavu.

I sad dolazi neverovatan deo ovog događaja: državno tužilastvo je 31. marta obustavilo postupak protiv optuženog zbog nedostatka dokaza o njegovoj krivici jer nema više živih bivših zatvorenika logora u kojima je on bio čuvar. Time je stvar, što se nemačkog pravosuđa tiče, završena: Karl B. koji je od 1959. živeo u SAD-u će verovatno poslednje godine svog života mirno provesti u domovini.

Kristof Hubner, popredsednik Međunarodnog odbora za Aušvic u Berlinu smatra - blago rečeno "čudnim" da američko i nemačko pravosuđe u tolikoj meri različito ocenjuju ovaj slučaj. "Kad Amerikanci proteruju te ljude, onda je dužnost nemačkog pravosuđa da razjasni taj slučaj", rekao je on za Dojče vele.

Takva suzdržanost nemačkih istražitelja nije nešto neuobičajeno: u proteklih četrdesetak godina je iz SAD-a u Nemačku proterano oko 70 ostarelih nacista i velika većina njih nije došla pred sud. Mnogi od njih su mirno poživeli ostatak svog života u nekom staračkom domu - na račun nemačkih poreskih obveznika

Zakon na koji se pozivaju američki sudovi je zapravo jedan dodatak Zakona o useljavanju iz godine 1978. Prema njemu SAD ima pravo da proteraju svaku osobu za koju se može dokazati da je učestvovala u nacističkim zločinima. Ali, proterivanje može da se izrekne samo ako neka zemlja iskaže spremnost da prihvati tu osobu - što nije uvek slučaj.

U Nemačkoj zapravo ne postoji zakon koji se konkretno bavi zločinom holokausta. I sad, decenijama posle Drugog svetskog rata bivši nacisti mogu da budu osuđeni, ali će optužba "samo" glasiti ubistvo ili učestvovanje u ubistvu. Svim ostalim zločinima - silovanja, otmice, mučenja ili smrt kao posledica nasilja - je već prošao rok zastarevanja. Nemački tužioci moraju da dokažu kako je optuženi učestvovao u ubistvtu i na koji način je nekog ubio a to je veoma teško.

Tomas Valter to odlično zna: 77-godišnji advokat i bivši sutija je poslednjih dvadesetak godina pomogao u utvrđivanju identiteta bivših nacista u Nemačkoj kako bi im se konačno sudilo za zločine. Ali najteže mu je padalo kada je preživelima holokausta morao da objasni osobenosti nemačkog pravosuđa i zašto je teško baciti iza rešetaka bivše naciste.

"U američkoj službi za useljavanje je dovoljno da ona dođe do zaključka kako je optuženi lagao. Da je krio svoju nacističku prošlost i da je služio u nekom koncentracionom logoru - bez obzira kojem i bez obzira što se tamo događalo." U Nemačkoj zakon traži od tužilašstva utvrđivanje konkretnog ubistva na konkretnom mestu. Čak i ako se nedvosmisleno utvrdi da je služio u nekom logoru, to još nije dovoljno. Mora se dati odgovor na glavno pitanje: na koji način je optuženi učestvovao u nekom ubistvu, rekao je Valter.

U slučaju Karla B. je to izuzetno teško, iako se u ceo slučaj uključio istoričar spomen-područja logora Nojngame, Reimer Muler. On je našao ime optuženog na popisu onih koji su poslati kao čuvari logora - a i do tog spiska se došlo tek velikom srećom. Naime, njega su ronioci našli u jednom brodu koji su potopili britanski avioni.

Tako se ipak može dokazati kako je on u januaru 1945. kao vojnik ratne mornarice od SS-a bio poslat kao čuvar u dva koncentraciona logora u Mepenu koji su bili deo sistema Nojngame koji se sastojao od preko 80 logora na severu Nemačke, od Hamburga pa do obale Severnog mora.

Moglo se utvrditi i kako je on čuvao zatvorenike na ostrvu Langeog, jednom od mnogih mesta gde su zarobljenici bili prisiljeni da gradie odbrambene zidine protiv moguće invazije s mora. Američkom sudu je bilo dovoljno svedočanstvo kako je u tom sistemu logora umrlo na stotine ljudi od gladi, hladnoće i premorena.

Ali za osudu Karla B. pred nemačkim sudom je potrebno dokazati njegovo učestvovanje u ubistvu. Najviše izgleda za takav zločin je bilo kad su logori evakuisani u martu 1945. zbog nadiranja savezničkih snaga i kada su logoraši ubijani. Najmanje 70 osoba je ubijeno u evakuaciji, ali Karl B. tvrdi kako u tome uopšte nije učestvovao. To je teorijski moguće: neki vojnici su bili poslati u borbu protiv saveznika, neki su već razmišljali o dezertiranju.

Zbog takvih nemačkih zakona se ljuti i Eli Rozenbaum. On već tri decenije "lovi" naciste koji su se sklonili u SAD, a već 11 godina je na čelu odeljenja američkog ministarstva pravosuđa za sprovođenje ljudskih prava.

On kaže da Nemačka, čak i kad on otkrije nekog bivšeg nacistu, uglavnom odbije da ga primi nazad u zemlju.

"Najčešće kažu: žao nam je, ali taj slučaj ne možemo da preuzmemo. Mi primamo samo one koje možemo i krivično da gonimo. To je dovelo do toga da je čitav niz nacističkih zločinaca umro u SAD-u", rekao je on.

Rozenbaum i njegova služba su otkrili više od stotinu bivših nacista i mnoge je on lično ispitivao. Smatra da i starci od 90 godina moraju da odgovaraju za zločine počinjene u mladosti. "Što kasnije takve slučajeve izvedemo pred sud, to je snažnija poruka. Ako si bio toliko drzak da počiniš takve zločine, onda je realna šansa da će te ostatak civilizovanog sveta proganjati sve dok to bude potrebno", kaže Rozenbaum.

Ne želi da se upušta u raspravu o ulozi koju je neka osoba imala u zločinu: "Za svaku žrtvu su svi bili počinioci. Svi ti slučajevi šalju odlučnu poruku." A ta poruka je jednostavna i usmerena je i svim mogućim budućim zločincima: tvoje zlodelo nećemo zaboraviti, piše Dojče vele.

Kurir.rs/K.P.