Napisao mu je, kako nastavlja svoju priču, kako je i da je video njegovog sina kako na fotografijama i da je baš porastao.
Tahir nije odgovorio, tada nisam brinuo i mislio sam da će mi odgovoriti. Naša komunikacija je bila sporadična, ali naša veza je bila nesvakidašnja, piše on za Njujorker.
Pre dve godine, Tahir, jedan avganistanski vozač po imenu Asad Magal i ja smo bili kidnapovani od strane talibana nakon što me je jedan od njegovih komandanata pozvao da ga intervjuišem van Kabula.
Naši otmičari su nas selili od kuće do kuće i na kraju nas odveli u udaljena plemenska područja Pakistana, gde su talibani uživali u sigurnom utočištu. Naši čuvari su rekli Tahiru koliko žele da ga pogube i na mnoge načine žele da mu osakate telo. Ponašali su se prema meni daleko bolje i tražili su da Tajms, moj tadašnji poslodavac, plati milione dolara otkupa i osigura oslobađanje zatvorenika iz Gvantanama. Držali smo nas sve zajedno, u istoj prostoriji, i Tahir i ja smo satima razgovarali, žaleći zbog bola koju smo nanosili našim porodicama.
Nakon više od sedam meseci zatočeništva, Tahir i ja smo pobegli. Dok su naši čuvari spavali, Tahir nas je odveo do obližnje vojne baze (Asad je par nedelja kasnije sam pobegao).
Bio je to kraj našeg iskustva za koje niko od nas nije mogao da veruje da se dogodilo. Ponovo sam se sastao sa suprugom - venčali smo se samo dva meseca pre nego što sam kidnapovan - u Sjedinjenim Državama. Plašeći se odmazde talibana, Tahir i, kasnije, Asad, takođe su se doselili ovamo.
Tokom godina, i Tahir i ja smo transformisali svoje živote. Odustao sam od ratnog izveštavanja i postao ponosni otac dve ćerke. Tahirov put je bio teži. Nastanivši se u severnoj Virdžiniji, radio je kao vozač Ubera, a zatim je počeo da isporučuje pakete za Amazon.
Živeo je sa drugim imigrantima u velikom broju skučenih stanova, šaljući većinu zarade kući svojoj velikoj porodici, koja je ostala u Kabulu. Godine 2017., nakon što je postao američki državljanin, Tahir je doveo svoje petoro najstarije dece u SAD da žive sa njim.
U aprilu sam pokušao da pozovem Tahira ali nisam mogao da ga dobijem. Zabrinuo sam se, psolao sam mu niz poruka i opet nije bilo odgovora. Odmah sam mu poslao mejl i on je odmah odgovorio, napisao je da je u kabulu od 28. marta.
-Talibani su ispred Kabula. Na hiljade Avganistanaca napuštaju svaki dan Kabul, napisao je Tahir u mejlu i dodao da je aplicirao za vizu kako bi omogućio i ostatku svoje porodice da dođe sa njim u Ameriku.
Laknulo mi je što sam ovo čuo. Nekoliko dana ranije, predsednik Bajden je najavio da će se sve američke trupe povući iz Avganistana do 11. septembra. Tahir se godinama nadao mirovnom sporazumu u Avganistanu. Sada je bio usredsređen na to da bezbedno izvede svoje najmilije iz zemlje. Pretpostavljao sam da će Tahir, kao američki državljanin, moći da obezbedi vize za svoju ženu i preostalu decu, od kojih je najmlađe ima četiri godine.
Otprilike u isto vreme, moj drugi prijatelj iz Avganistana, Vahid Vafa, koji je deceniju proveo kao izveštač za Tajms u Kabulu, došao je do istog zaključka kao Tahir o izgledima za svoju zemlju. Vahid je više puta posećivao Sjedinjene Države, ali se uvek vraćao u Avganistan, rešen da ostane u svojoj domovini.
Naoružani napadač je 2019. godine pucao na automobil koji je trebao da vozi Vahida na aerodrom, ranivši vozača. Vahid tada nije bio u vozilu i nije siguran da li je on bio meta. Pomogao je da se spasi vozač i odvede u bolnicu. Talibani su 2020.godine izveli talas ciljanih ubistava u kojima je ubijeno više od stotinu afganistanskih civilnih lidera, uključujući lekare, novinare i zagovornike ljudskih prava. U novoj taktici, talibani su počeli da postavljaju magnetne bombe ispod automobila svojih žrtava - kako bi terorisali grad.
-Oni idu na lake mete, rekao mi je Vahid preko telefona.
U maju i junu kontaktirao sam grupe za pomoć izbeglicama, neprofitne pravne organizacije i akademske entitete da vidim mogu li pomoći Tahiru i Vahidu. Odgovori koje sam dobio bili su prijatni, ali neobavezni. Beka Heler, šef Međunarodnog projekta za pomoć izbeglicama, rekla mi je da je šokirana nedostatkom naprednog planiranja Bajdenove administracije.
Čini se da visoki zvaničnici Bele kuće i Stejt departmenta nisu shvatili broj avganistanskih civila koji su, poput Tahira i Vahida, podržali napore SAD -a i bili bi u velikoj opasnosti ako talibani povrate vlast. SAD su pokušale jedan od najvećih napora za obnovu nacije od Drugog svetskog rata, finansirajući stvaranje škola, zdravstvenih klinika i nezavisnih medija širom zemlje. Prema podacima Međunarodnog komiteta za spasavanje, u proteklih dvadeset godina 300.000 avganistanskih civila bilo je povezano sa američkim projektom u zemlji.
Tahir je proveo dva meseca u Kabulu čekajući da njegova žena i deca dobiju poziv na razgovor za vizu u američkoj ambasadi i da se sredinom juna vrate u SAD.
On je bio frustriran i bez novca. Nakon što je Bajden rekao da će se američka vojska povući iz Avganistana hiljade državljana te zemlje apliciralo je za vizu i Tahirova aplikacija za ženinu i vizu njegove dece je čekala u redu, a pandemija Korone dodatno je usporila sve.
Sredinom jula, kako se približavalo povlačenje američkih trupa, Tahir i Vahid su mi rekli da su obojica odustali od ideje o američkim vizama. Rekli su mi da će potražiti vize u Turskoj ili nekoj trećoj zemlji, gde će biti van dometa talibana.
Obratio sam se sadašnjim i bivšim državnim zvaničnicima koje sam sreo tokom prošlog izveštavanja. Rekli su mi da se prioritet daje prijavama 20.000 Avganistanaca koji su radili kao prevodioci ili su bili zaposleni u američkoj vojsci.
Aktuelni i bivši vojni zvaničnici takođe su naveli brzinu tih napora od strane administracije. Tri meseca nakon objavljivanja povlačenja američkih trupa, samo je oko sedam stotina od 20.000 vojnih prevodilaca stiglo u Sjedinjene Države.
Zvaničnici Bajdenove administracije ljubazno su me slušali, ali činilo se da im nedostaje brzina.
Početkom avgusta sam odlučio da izađem u javnost. Tokom trajanja bezbednosnog foruma u Aspenu, koji je održan virtuelno ove godine, pitao sam Zalmaja Kalilzada,visokog američkog diplomatu koji nadgleda mirovne pregovore sa talibanima, o Tahirovom slučaju.
-Očajnički pokušava da izvuče svoju ženu i decu iz Kabula, rekao sam.
-Šta da kažem ovom novinaru? Spasio mi je život. On je američki državljanin. On ima pravo da dovede svoju ženu i decu ovde. On je rekao da je on, kao izbeglica, razume Tahirovu situaciju.
-Što se tiče vašeg prijatelja novinara, pozvao bih ga da stupi samnom u kontant, rekao je.
-Povezaćemo ga sa pravom osobom u ambasadi, dodao je. Odgovor je probudio moje nade. Dobio sam mejl adresu od Stejt departmenta Kalilzadove kancelarije. Nekoliko dana kasnije, osoblje je kontaktiralo Tahira, ali je imalo malo novih informacija. U ovom trenutku, molba njegovog šestogodišnjeg sina za putovanje u SAD je obrisana, ali su molbe za njegovu drugu malu decu još uvek bile u obradi, više od četiri meseca nakon što su podnete.
Nakon nekoliko dana, posetio sam Tahira u njegovom stanu u sevrenoj Virdžiniji. Satima smo Tahir i ja sedeli sami u sobi pokušavajući da smislimo neki plan. To je najviše vremena koje smo proveli zajedno otkad smo kidnapovani. Jedne večeri, čuli smo vest da su talibani ubili najvišeg vladinog predstavnika za medije u Kabulu.
Tahir je poznavao zvaničnika, bivšeg novinara. Kada mi je pokazao video snimak čoveka kako peva grupi njegovih prijatelja, plakao je, baš kao i kada smo obojica ponekad bili u zatočeništvu. Vrhunac svega bio je susret sa petoro njegove starije dece, starosti od 16 do 21 godine. Jeli smo avganistansku hranu i domaće pice.
Njegov najstariji sin radio je u Meku. Njegov mlađi sin je voleo da vozi bicikl po Vašingtonu. Njegove dve najstarije ćerke sanjale su o tome da pohađaju koledž u severnoj Virdžinija. Sva njegova deca su govorila nekoliko reči španskog, jezika koji su učili od svojih drugara u srednjoj školi. Njegove ćerke su pričale o diskriminaciji sa kojom su se suočile jer nose marame. Tahir i ja smo proveli sate razgovarajući o religiji u zatočeništvu. Rekao mi je da islam i avganistanska tradicija su nalagale da mu spase život. Bio je i ostao duboko religiozan. Rekao sam Tahiru da postaju avganistanski Amerikanci. Rekao je da je ponosan na njih.
Kasno jedne noći, Tahir je pozvao svoju porodicu u Kabul. Rekao je svojoj ženi da sam u poseti. Zahvalila mi je na pomoći. Pretpostavila je da mogu spasiti njihove živote, kao što je Tahir spasio moj. Neugodna istina bila je da, uprkos tromesečnim naporima, nisam napredovao. Američka vlada je rekla da pomaže, ali su američki napori, kao i tokom celog rata, bili usredsređeni na spasavanje američkih života, a ne avganistanskih.
Talibani su 12. avgusta uznapredovali do predgrađa Kabula, Vahid mi je pisao da je uspeo da obezbedi vizu za Tursku za sebe i svoju porodicu uz pomoć prijatelja koji je takođe novinar.
Nekoliko dana kasnije talibani su zauzeli Kabul, bio sam u kontaktu sa Vahidom, a onda sam otišao da posetim Tahira koji je non stop zvao svoju porodicu u kabulu.
Rekao je da talibani patroliraju ulicama ublizini njegovog doma. Odlučio je da je za njih najbolje da ostanu unutra. Vahid i njegova porodica, zajedno sa hiljadama drugih Avganistanaca, otišli su na aerodrom u Kabulu u nadi da će otići iz zemlje. Vahid mi je rekao da američke trupe puštaju američke građane u mali vojni deo aerodroma koji je bezbedan. Avganistanci su prepušteni sami sebi.
Umesto 5.000 vojnika za koje je Bajdenova administracija tvrdila da su poslati u Avganistan kako bi olakšali evakuaciju američkog osoblja i ograničenog broja Avganistanaca koji su im pomagali, Vahid je procenio da je video 500 američkih vojnika koji pokušavaju da obezbede to područje bez bodljikave žice ili bilo koje druge opreme.
U jednom trenutku izbila je pucnjava. Nakon što su čekali 20 sati, Vahid i njegova porodica napustili su aerodrom. Napolju je bio kontrolni punkt talibana. Pripadnici talibana pretražili su porodične torbe i pronašli Plejstejšn njegovog sina. Jedan od talibanskih muškaraca, misleći da je uređaj kompjuter, tražio je od Vahidu da im da lozinku, Vahid je pokušao da objasni da je to samo dečija igrica.
U ponedeljak uveče, Tahir me nazvao posle ponoći. Govorio je šapatom jer su mu deca spavala. Čuo je da su talibani pretraživali kuće u Kabulu i tražili bilo koga ko je sarađivao sa Amerikancima.
-Mislim da Amerikanci pokušavaju da napuste Kabul i samo uzmu diplomate, rekao je on.
Baš kao što je bilo u zatočeništvu, podelio je sa mnom svoje strepnje.
-Ja sam jak, znaš da sam jak, rekao je, imao je problema sa spavanjem.
-Plakao sam toliko puta. Svi kažu da smo ostavjeni. Šta da radimo?, zapitao je.
Kurir.rs/Njujorker
NE PROPUSTITE
