Nema nezamenljivih ljudi, ima stvari koje se ne mogu zameniti: ljubav prema životu i prema drugim ljudima, poruka je bivšeg predsednika Urugvaja koji je dao ostavku i na funkciju senatora. Uživa u penzionerskim danima...
Do trošne kućice u kojoj Hose Alberto Muhika Kordano (86) živi sa suprugom Lusijom Toplanski i vodi neugledan zemljani put. Dvorište, prepuno cveća, umesto ljudi iz obezbeđenja čuvaju tri vesela psa. Još pati za Manuelom, koja je uginula u 22. godini. Pogled mu je često uperen na ćošak gde je volela da se izležava kuja s tri noge koja je s njim obišla pola sveta, skoro je na svakoj njegovoj fotografiji.
Doduše, dok je bio šef države (u palatu nije hteo da se preseli iz skromnog doma koji je supruga nasledila od roditelja), dva muškarca su bila prisutna, ali goste nisu zaustavljali. Rado prima namernike u domaćinstvo udaljeno 20 km od centra Montevidea, koje on i Lusija sami vode. Tu su ugostili, povrćem iz bašte koje Muhika gaji, i našeg režisera Emira Kusturicu zajedno sa španskim kraljem Huanom Karlosom.
Kada je 1994. izabran za poslanika, u parlament je stigao na vespi. Iznenađeni čuvar parkinga ga je pitao hoće li se dugo zadržati, a Muhika mu je odgovorio: „Zaista se nadam da hoću!“
-Nisam siromašan predsednik, bogatiji sam od onih koji me tako nazivaju. Kad bih imao mnogo, morao bih da provedem puno vremena u brizi da to neko ne ukrade. Morao bih i da imam puno zaposlenih, naveče ne bih smeo po kući da hodam u gaćama. Stariji sam čovek, treba nekoliko puta noću da idem do toaleta. Izgubio bih slobodu, ovako živim jednostavnim životom i vreme mogu da trošim na stvari koje me ispunjavaju – „pravda“ se Muhiko koji je 450.000 dolara, 90 odsto predsedničke plate, dao siromašnima, a sada se odrekao penzije u korist siromašnih ponoseći ostavku na funkciju senatora lično svojoj supruzi koja je takođe senatorka.
JOŠ UVEK JE NEPREVAZIĐEN
Ovog čoveka, koji se ponosi time što je običan, „a ne grof, kralj ili lord“, obožava bar pola planete. Ako se posmatra izvan materijalnog sveta, on zaista jeste jedan od najbogatijih ljudi na planeti: uspeo je da stradanje pretvori u dobit za narod. Priznaje da je u startu bio idealista, da ga je posle pogodio realizam, ali i da od borbe za promene ni danas ne odustaje.
Ne zagovaram siromaštvo, zagovaram zdrav razum
U zemlji siromašnih poljoprivrednika, u kojoj se vlada nije bavila podivljalom inflacijom već fudbalom, Muhiko je polovinom prošlog veka krenuo stazama politike. Prethodno je bio član gerilske organizacije „Tupamaros“, domaći Robin Hud, policija ga je upucala šest puta... Uspeo je da državu izvede na pravi kolosek: 3,4 miliona ljudi živi bolje (uvek dodaje: „I tri puta više ima krava!“), toliko da je čak i engleski „Tajm“ svojevremeno proglasio Pepeovo „carstvo“, zanemarujući njegove socijalističke manire, po uspesima zemljom br. 1 na planeti.
Gotovo je iskorenio korupciju, pokrenuo je privredu, obnovio naciju... Onda se, sa osvojenih 65 odsto glasova na izborima, povukao.
SREĆA DOLAZI IZNUTRA
-Razvoj ne sme da uništava sreću, mora da služi ljudima, Zemlji, međuljudskim odnosima, brizi za decu, prijateljstvu, da nas ne zakida za najosnovnije. Izumeli smo potrošačko društvo – to je tragedija. Izumeli smo mnogo suvišnih potreba, stalno kupujemo nešto novo, bacamo staro...To je uzaludno trošenje života!
Kad bi ljudi hteli da troše kao jedan prosečan Amerikanac, ne bi nam bile dovoljne tri planete za život!
Kada kupujete ne plaćate novcem, već satima života koje ste morali da provedete zarađujući. Jedino život ne može da se kupi! Time sam se uvek povodio. I ne, obični ljudi ovde nisu siromašni, siromašni su su oni koji samo rade kako bi održali skupi stil života. Uvek žele više... Kad bi ljudi hteli da troše kao jedan prosečan Amerikanac, ne bi nam bile dovoljne tri planete za život!
Jasna poruka: Ne traćite život na površne stvari
Sreća, smatra, dolazi iznutra: ili ste srećni sa malo, slobodni od suvišnih opterećenja, ili ništa nećete postići. „Ne zagovaram siromaštvo, zagovaram zdrav razum“.
Razum mu je nalagao i da njegova čuvena plava „buba“ uvek poveze autostopere, da u kampanje kreće javnim prevozom s ruksakom na leđima, da pozove građane da se odreknu naoružanja, u zamenu im je ponudio bicikle i kompjutere. Bivši gerilac, koji je proveo u zatvoru 14 godina, od toga 10 u tamnici pod zemljom („Puno sam razmišljao“), rešio je veliki problem, uspeo je sugrađane i da poduči sve o značaju očuvanja životne sredine...
Nadam se da ću pred konačno odredište moći da odem u bar i kažem šankeru: Ova tura je na moj račun!
Mnogi se čude šta je i u kakvim uslovima postigao, on odmahuje rukom dok zaliva cveće: „To je normalno za svakog ko reši da menja svet. Čovek je žilava vrsta i može mnogo da napravi. Najlepša stvar u vezi s danom je to što sviće, uvek dođe zora nakon mraka. Zato uvek iznova moramo da potražimo snagu - jedini gubitnici su oni koji prestanu da se bore“.
Arapski šeik i jedan bogati Meksikanac nudili su Pepeu po milion dolara za čuveni folkvagen kojeg vozi od 1987. Od plave „fuske“, kako zovu „bubu“ u Urugvaju, nije hteo da se rastane. „Veliki mi je prijatelj! Poklonili su mi je drugovi koji su sakupili novac za nju i prodaja bi bila uvredljiva. Dok sam živ, spavaće u garaži. Svako malo provozam je po kvartu. Imam i drugu, malo je rahitična, ne radi, ali i nju volim.
POSLEDNJI KUSTURIČIN HEROJ
Popularni Pepe je glavni akter dokumentarnog filma Emira Kusturice „Poslednji heroj“. Našeg režisera obožava jer je „pola genije, pola lud“.
„Niko drugi nije u stanju da bolje razume Urugvaj i svetu pošalje našu poruku poniznosti i posvećenosti“, smatra urugvajski Robin Hud.
Sa zavrnutim rukavima na košulji, u širokim pantalonama i razbarušenih obrva ne nalikuje zvezdama čije nas fotografije zapljuskuju, ali kod njega to nije demagogija.
On jeste prava zvezda, tvrdi Kusturica: „To je njegov život – težak, dramatičan, neverovatan, častan“.
Kurir.rs/Lena/B.M.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
