Ali šta ako je Putin bio ništa drugo do službenik u svojoj kasnoj 1980-ih godina u Drezdenu u istočnom nemačkom gradu? Ako je mladi funkcioner bio jednostavno zgodno oruđe koje je iščupao krug oligarha formiran oko tadašnjeg ruskog predsednika Borisa Jeljcina da bi obezbedili sopstveni status? To je zaista misao uticajnog ruskog blogera i političkog analitičara Maksima Kaca, koji je prošle godine razotkrio nedavno deklasifikovane dokumente da je Putin bio manji igrač koji je nosio kodno ime „Moljac“ — ne medved ili tigar, pa čak ni hrčak!
Kacove teorije su samo jedna u horu ruskih i međunarodnih analitičara koji se pridružuju globalnoj potrazi za dešifrovanjem psihologije Vladimira Putina, koji je ostao u velikoj meri nepoznat tokom više od dve decenije na svetskoj sceni — a sada se možda priprema za potpuno vojni sukob sa Zapadom. Kako, svet želi da zna, možemo da uđemo u glavu enigme u Kremlju?
U članku za britanski magazin UnHeard Harald Malmgren, geopolitički strateg, pregovarač i bivši pomoćnik četvorice američkih predsednika, iznosi svoja zapažanja o Putinu, koja su počela u njegovoj pretpredsedničkoj eri, dok su se oligarsi i ruska mafija borili za vlast posle kolapsa komunizma. Putin je rekao Malmgrenovoj da samo strah može da ujedini suprotstavljene strane.
Upravo to je argument koji Putin sada koristi, i čini se da mu to pričinjava određeno zadovoljstvo, navodi Malmgren: „Izgleda da ga je oduševila ideja da primora svoje protivnike da se suoče sa zastrašujućim alternativama. U suštini, on mi je opisivao (šta je postalo ) trenutni ukrajinski ćorsokak između Sjedinjenih Država i Rusije.
Moguće je da Putin, koga su na vlast doveli oligarsi koji se očajnički bore za svaki pedalj moći, vidi stvari zauvek u čisto ciničnom smislu: da su uslovi raspada SSSR-a zahtevali stalnu strategiju „osvoji i podeli“ po zakonima mafije nego da kalkuliše dugoročne posledice svojih postupaka.
Francuski časopis Ekpres vidi Putina kao poker igrača čije je odluke teško predvideti, „majstora da skriva svoju igru“.
Zapadni stručnjaci često naglašavaju ideju da Putin sebe vidi kao veliku istorijsku ličnost — a neki to upoređuju sa njegovim fizičkim stasom. On je, treba napomenuti, iste visine kao Napoleon - 168 cm (5ft6)
„On je lično, duboko i emotivno uložen u obnavljanje bivše moći Rusije nad svojim susedima“, piše Keir Giles, viši konsultant Programa za Rusiju i Evroaziju u londonskom think tanku Četam Haus.
To znači da se šteta koju bi Rusija mogla da pretrpi kao rezultat rata računa manje od straha od budućnosti u kojoj se njegova moć pogoršava. Bez vojne operacije u Ukrajini, piše Greg Judin, sociolog, filozof i profesor na Moskovskoj školi društvenih i ekonomskih nauka, Putin nikada neće postati car „svih ruskih zemalja“.
Motivacija za obnavljanje prošlog carstva uključuje neku vrstu opsesije ukrajinskom prestonicom Kijevom, piše Peter Pomerancev, viši saradnik na Institutu SNF Agora, Univerzitet Džons Hopkins
„Prvo, tu je opsesivno uhođenje Kijeva, koji je deifikovan kao „majka svih ruskih gradova“, a zatim kažnjen ili kao prostitutka koja se prodala Zapadu, ili kao neka vrsta zombi-mumije, kojom manipulišu „mračne snage” koje su je pretvorile u oruđe protiv Rusije”.
Možda je rat put koji je Putin već izabrao Benoit Vitkine, moskovski dopisnik francuskog dnevnika Le Monde, došao je do sličnog zaključka, objašnjavajući da ga Putinov osećaj za vreme takođe gura da preduzme odlučniju akciju protiv Kijeva: njegove političke ambicije, poput njegovih godina (u oktobru puni 70 godina) , suočavaju se sa nedostatkom vremena za izgradnju te imperije. Putin je, piše Mond, „svestan da je smrtan i želi da ostavi čisto nasleđe, u skladu sa onim što smatra svojom istorijskom misijom“.
U svakodnevnoj propagandi kroz Putinove godine postoji nepromenljiva poruka: Zapad je neprijatelj Rusije, čini sve što može da je zadrži na kolenima. Ruski lider sebe vidi upravo kao heroja koji mora da pobedi rivala (SAD) i zaštiti majku (Veliku Rusiju, koja nije samo Rusija, već sve zemlje Carstva). Ovde može biti još jedan ključ za razumevanje Putina – banalni Edipov kompleks.
„Ako je primarni narcizam strukturan i neophodan“, objašnjava psihoanalitičar i profesor književnosti Univerziteta u Londonu Džoš Koen, „i u osnovi je naše ulaganje u sopstveno samoodržanje, sekundarni narcizam otkriva specifične karakterne crte i navike - sujetu, samoveličanje, superiornost, sve to prikrivajući osnovni strah od sopstvene neadekvatnosti."
Ako se vodi takvim emocijama, Putin može biti najstrašniji neprijatelj, jer je onda rat sveta misija. Majkl Kimidž i Liana Fiks iz istraživačkog centra Nemačkog Maršalovog fonda tvrde da je Putin već napravio svoj izbor. „Možda je rat put koji je Putin već izabrao. Ako jeste, to ne može biti mali rat“.
Na početku prvog mandata Vladimira Putina, nakon njegovog prvog sastanka sa tadašnjim predsednikom Džordžom V. Bušom 2001. godine, Buš je rekao: „Pogledao sam čoveka u oči... otkrio sam da je veoma direktan i od poverenja. sposoban da oseti svoju dušu. Čovek duboko posvećen svojoj zemlji."
Iako niko ne sumnja u njegov ruski patriotizam, malo ko je od tada imao uvid u Putinovu dušu. Majkl Šturmer, iz berlinskog dnevnik Velt, manje je zainteresovan za Putinovu dušu ili psihologiju, umesto toga fokusiran je na njegov cilj da redefiniše geopolitičku scenu pod uslovima Moskve. To je zagonetka, piše Sturmer, i „možda sam moćnik u Kremlju ne zna šta da misli sa slagalicom“.
Kurir.rs/worldcrunch.com
NE PROPUSTITE
