Vladimir Putin je sigurno očekivao da će lako i brzo proći u Ukrajini, s obzirom na njegovu vojnu nadmoć. Kremlj je verovatno očekivao da će im uvesti neke sankcije, ali su pretpostavili da će to biti manja neugodnost vredna nagrade - podeljenog Zapada. Čak i da su mere bile teže od očekivanih, Rusija je imala ogroman "ratni kovčeg" od 630 milijardi dolara zlatnih i deviznih rezervi za podršku ekonomiji.
Nemački vojni strateg iz 19. veka Helmut fon Moltke rekao je da nijedan plan ne preživljava kontakt sa neprijateljem i to je u ovom slučaju svakako tačno. Povećanje kamatnih stopa sa 9,5% na 20%, uvođenje stroge kontrole kapitala, zatvaranje berze i suzbijanje neslaganja govore istu priču: kampanja nije bila ono što je Putin očekivao. Čvrst otpor koji je pružila Ukrajina bio je neočekivan, kao i odgovor Zapada. Ruska ekonomija je pod opsadom, piše ekonomski urednik Gardijana Leri Eliot.
Dok je ciljanje oligarha dospelo na naslovne strane, daleko najznačajnija sankcija je bila ograničavanje pristupa Moskvi njenim deviznim rezervama, kako bi se tamo obezbedila odbrana od napada na rublju.
Rezerve rade na dva načina. Prvo, one deluju kao sredstvo odvraćanja, jer oni koji razmišljaju o špekulativnom napadu dvaput razmisle jer ne znaju da li centralna banka ima mogućnost da ga otkloni. Što su rezerve veće, manja je verovatnoća da će centralna banka morati da ih rasporedi.
Ali ako pristup "dođi i probaj ako misliš da si dovoljno čvrst“ ne funkcioniše, centralna banka sa dubokim rezervama može aktivno da interveniše na tržištu valuta. U slučaju centralne banke Rusije, to bi uključivalo konverziju nekih od 650 milijardi dolara u rublje. Prodaja dolara, evra ili funti za rublje dovela bi do povećanja vrednosti ruske valute.
Nijedna od ovih opcija sada nije izvodljiva. Nejasno je koliko je tačno od 650 milijardi dolara zamrznuto, ali prema nekim procenama, skoro ništa od toga ne može da se iskoristi. Više od dve trećine ukupnog iznosa – 460 milijardi dolara – drži se u stranim valutama ili hartijama od vrednosti i uglavnom je zabranjeno za Moskvu. Većina ostalog je u zlatu, koje se čuva u trezorima unutar Rusije. Putin bi verovatno mogao da nađe nekoga ko će kupiti komad ovog zlata uz popust, ali bi bilo teško brzo pretvoriti plemeniti metal u gotov novac.
Kao rezultat sankcija, rublja je iznenada postala ranjiva i pala je za oko trećinu u odnosu na američki dolar u protekloj sedmici. Pad bi bio još veći da nije bilo hitnog povećanja kamatnih stopa na 20% i uvođenja kontrole kapitala sa ciljem da se spreči da novac odlazi iz zemlje.
Nema sumnje, ovo će boleti. Slabija valuta će podstaći inflaciju, dok će udvostručenje troškova zaduživanja povećati uticaj sankcija i gurnuti privredu u duboku recesiju. Kej Nojfeld, šef odeljenja za predviđanje u konsultantskom centru Centra za ekonomska i poslovna istraživanja, kaže da bi za dve godine ruska privreda mogla da bude 14 odsto manja nego što bi bila da nije došlo do invazije na Ukrajinu. Poslovi će biti izgubljeni. Biće nestašice uvozne robe. Štednja će vredeti manje.
Ali, kako Nojfeld ističe, sankcije mogu da nanesu bol a da ne dovedu do promene rukovodstva ili promene politike. Iran je pretrpeo smanjenje potencijalne proizvodnje za 20% u dve godine nakon uvođenja sankcija zbog svog nuklearnog programa, ali nije popustio.
Dakle, 10 dana nakon invazije, Zapad mora da donese veliku odluku. Da li koristi najveće ekonomsko oružje koje mu je preostalo: dodavanje ruskog izvoza nafte i gasa na listu sankcija?
Postoje razlozi da se to ne uradi. Za početak, EU dobija 40% svog prirodnog gasa iz Rusije i za pronalaženje alternativnih snabdevanja bi trebalo vremena. Zapadni ministri spoljnih poslova razgovarali su o zabrani energenata prošle nedelje, ali su još uvek u fazi razgovora o smanjenju zavisnosti od Rusije, a ne o sankcijama.
Razlog za oklevanje je očigledan. Veleprodajne cene gasa su već na rekordnom nivou, dok je sirova nafta poskupela za 40 odsto od početka godine. Zapadne sankcije bi dovele do toga da cene nafte i gasa budu više – možda i mnogo više – i to na duži vremenski period. To bi doprinelo inflaciji i pojačalo ionako akutan pritisak na životni standard.
Za sada, zapadne vlade daju veći prioritet slobodi za Ukrajinu nego domaćim pritiscima na svoje biračko telo, ali sada moraju da izvagaju koliko su bola spremne da nanesu sopstvenom narodu. Putin je, kada je doneo odluku o invaziji, verovatno mislio da obični ljudi na Zapadu ne mare za Ukrajinu. U tome je pogrešio, ali i pored toga postoji rizik da će nastupiti "zamor od Ukrajine“, posebno kada se kriza troškova života pojača.
Na kraju, Zapad mora da odluči koliko jako želi da pobedi Putina. Ako je tako, moraju se desiti određene stvari. Sankcije će morati da budu proširene na ruski izvoz nafte i gasa. U suprotnom, evropski potrošači će finansirati ratnu mašineriju Kremlja. Ministarstva finansija treba da pruže veću pomoć oko računa za energiju, tretirajući ovu krizu sa istom ozbiljnošću kao i kovid-19. Prelazak na čistu, domaću energiju mora biti ubrzan. Na kraju, ali ne i najmanje važno, Zapad se ne sme zavaravati da će sankcije brzo funkcionisati. Mora biti spreman za dug put, jer čak i najtežoj opsadi treba vreme da proradi.
Kurir.rs/Gardijan
NE PROPUSTITE
