U OVOJ AFRIČKOJ ZEMLJI JE ELIZABETA SAZNALA DA JE POSTALA KRALJICA: Čuvaju uspomenu na poslednju posetu britanske princeze!

Pošto je istorijat Najrobija usko povezan sa istorijom železnice, jedva sam dočekao da posetim Železnički muzej. U njegovom dvorištu nalazi se nekoliko desetina lokomotiva, mnoštvo putničkih kabina i istorijat nastanka ove afričke metropole koje bez železnice sasvim sigurno ne bi ni bilo. Metalne grdosije svedoče o prošlim vremenima, o tome da kolonistima, kakvi god da su bili, nije nedostajalo hrabrosti, a bogme i pomalo ludila, ali i o umetnosti. Na ulaznoj kapiji koja izgleda kao ulaz u neku šupu, uzimaju mi lična dokumenta.

Prolazimo kozjom stazom, kao da smo u nekom selu, ili predgrađu. Taj ulaz bi sasvim sigurno zaplašio svakog posetioca, s obzirom na to kakav Najrobi ima status po pitanju bezbednosti, da nije ogromnih grafita iscrtanih celom dužinom staze sa jedne strane na betonskom zidu koji razdvaja dvorište muzeja od železničke pruge. Zadivila me je snaga tih crteža i njihove često političke i antikolonijalne, antiglobalističke, antikapitalističke poruke, s kojima se čak uglavnom ne mogu složiti, ali mi je drago da ima tako slobodoumnih mladića i devojaka i razumevanja države da tu umetnost ostavi tu gde je nastala. To su često izuzetno šarena umetnička dela, da se prosto čudim kako je moguće da su iskoristili toliko mnogo boja, ali uglavnom bez primese kiča.

Pletena stolica

Prostrani depo stare železničke stanice pretvoren je u muzej sa starim spravama, satovima, svetlima, lopatama, raznoraznim stvarima nekadašnje železnice.

Važan eksponat je udobna pletena stolica, na koju me vodič upućuje da sednem, a onda me iznenađuje podatkom da je upravo na njoj sedela kraljica Elizabeta Druga kada je kraljevskim vozom putovala po Keniji. Pogledao sam i servis za ručavanje koji je koristila kraljevska porodica.

- Znaš li ko je, verovatno, bio poslednji na svetu ko je saznao da je kraljica Elizabeta postala kraljica - pita me Džejms, moj vodič koji me je doveo i u ovaj muzej. Naravno da odmahujem glavom, jer ko bi to mogao biti...

- Pa, sama kraljica Elizabeta! Pogledaj ovu sliku - kaže mi Džejms i pokazuje na crnobelu fotografiju sa ogromnim stablom u čijoj krošnji je napravljena koliba.

- Elizabeta se u ovu kolibu popela kao princeza, a sišla kao kraljica. Kralj je umro dok je ona kod nas u Keniji bila u poseti, i to u divljini, posmatrajući majmune, orlove i divljač sa gigantskog drveta smokve. Kažu da ih je jedan orao nadleteo tačno u trenutku kada je, otprilike, kralj umro. To su shvatili tek sutradan, kada su se vratili u rezidenciju Sagana, koju je od naroda Kenije kraljica dobila na poklon, zajedno sa još 2.500 drugih darova. Do tada je već ceo svet znao da je ona kraljica, tako da slobodno možemo reći da je ona bila među poslednjima na planeti do koje su, igrom slučaja, stigle te vesti - pojašnjava Džejms. I dodaje da je već sama ta njena poseta Keniji bila hrabra: u to doba su širom zemlje već bili rašireni napadi Mau Mau pokreta, a svega nekoliko meseci posle njenog odlaska uvedeno je vanredno stanje i otpočeo je pravi građanski rat.

Železnica je bila veoma razvijena, više od 400 vozova je između dva rata saobraćalo u Keniji, Ugandi i Tanzaniji, tada jedinstvenoj engleskoj koloniji. Pribor za jedenje, prastari telefoni na navijanje, računske mašine. Jedna neobična uzvišena klupa, sa nekoliko stepenika, izdvaja se u depou.

- Ona je bila montirana na krov voza, kako bi najznačajniji posetioci mogli da uživaju u pogledu na afričku divljinu. Na njoj su sedeli Teodor Ruzvelt i princ Čarls - kaže Džejms, a ja, kao da lebdim iznad voza, zamišljam taj neverovatan prizor, jak vetar, lavove, zebre, antilope koji u daljini trče duž ravnice.

Podvig veka

Zaustavljamo se pored ogromne stare mape planiranih koloseka dugačke nekoliko metara.

- Bio je to podvig veka - uzbuđeno nastavlja svoju priču Džejms:

- Za svega pet godina, od 1896. do 1901. godine, Englezi su, koristeći lokalne i indijske radnike, sagradili železnicu koja je i danas ponos naše države. Naravno, sada postoje novi koloseci i moderni vozovi, pa do Mombase više ne putuješ 15 već svega pet sati. Ali trebalo je krajem 19. veka sa vrlo skromnim mašinama izgraditi železnicu kroz afričku divljinu, kroz nepristupačan i težak teren... Samo prvih godina lavovi su pojeli čak 135 radnika železnice, a jedan političar je ceo projekat nazvao „železnicom ludaka“, jer se toliko nemoguće činilo da će biti završena, a mi je čak i danas tako nazivamo - zadivljuje više Džejms svojom pričom nego sami eksponati.

Muzej izgleda zapušteno, sa mnogo prašine i prljavštine, sa eksponatima koji su ostavljeni da propadaju i blede, možda čak do konačnog nestanka. Sastoji se samo iz nevelikog depoa, prvog čvrstog objekta u ovom gradu, pa je sam objekat, mada samo prosto ozidana konzerva, od velikog istorijskog značaja. Dvorište je zaraslo u travu, a impresivne lokomotive čeznu za svežom bojom i antikorozivnom zaštitom.

Bicikl na šinama

„Nije ništa neobično da jedna zemlja napravi prugu, ali je neobično da pruga napravi zemlju“, reči su ser Čarlsa Eliota koje stoje na ulazu u muzej, a one dovoljno govore o značaju koji je ova pruga imala za stvaranje Kenije kao koherentne celine i, kasnije, nezavisne države.

Najneobičniji eksponat svakako je bicikl kojem su dograđene šipke s točkićima tako da može da se vozi po šinama, a koji je vozio železnički inspektor. Dolazimo do nekoliko velikih dizel-lokomotiva, a zatim do onih najstarijih, koje su išle na paru. Neke od njih su korišćene i za snimanje slavnog filma „Moja Afrika“. Koliko se Najrobi izgradio za tek nešto više od stotinu godina, najbolje ilustruju fotografije slikane iz ovog depoa: sa nekadašnje ravnice i tek poneke zgrade, sada se odavde vidi šuma solitera. Zarđala oprema kojom je građena pruga poređana je uredno u ormane, nameštaj iz prve stanice izgleda kao da je izašao iz nekog starog filma, kao i zvono koje je najavljivalo da voz polazi za pet minuta. Kažem Džejmsu kako stari železnički predmeti čine da se čovek oseti kao da je ušao u staro doba, samo još da se ukrca na voz.

- I da, dok se voziš, posmatraš kako voz pali polja po kojima prolazi - kaže i ukazuje na originalni dokument koji upozorava vlasnike njiva duž pruge da železnica ne odgovara za varnice, požare i štetu koju prolazak voza izazove, ukoliko oni sami ne obezbede protivpožarnu zaštitu duž pruge. Nije ni čudo što su se pojedina plemena pobunila protiv železnice i proglasili je demonskim kočijama koje bljuju vatru.

- Ovo je prva lokomotiva u Keniji - uskliknuo je iznenada Džejms, dok sam ja još zamišljao zapaljena polja posle prolaska lokomotive. Tako je lepo videti da vodič voli svoju zemlju, voli svoju istoriju i uzbuđenje, energiju koju oseća kada posmatra stare predmete prenosi i na mene, zapravo na sve posetioce. Tako, iako nemam ni najmanje interesovanja za železnicu, posmatram prvi voz kao da je pravo čudo, kao što su ga posmatrali Kenijci kada se ovde pojavio, iako za mene nema nikakve razlike između njega i hiljada drugih koje sam viđao širom sveta.

- Bez tebe teško da bi mi se dopao ovaj muzej - kažem mu, a on mi kaže da nisam u pravu, da najbolji deo muzeja tek sledi, i da su to - umetnici.

Bol roba

Uvodi me u posebnu prostoriju, deo depoa koji je pretvoren u umetnički studio. Nekoliko vrednih ruku tu upravo stvara svoja najnovija dela. Po prostoru upadaju u oči torbe sa srcima u kojima je pola komore oslikano kao pesnica - znak mladalačkog pobunjeništva protiv establišmenta. Jedna visoka dugonoga crnkinja sa tetovažom umetničkih simbola na ramenu, koja kao da izranja iz tamne kože, stvara svoje najnovije umetničko delo. Sedi presavijenih nogu na kojima vise prelepe nanogice, u besprekornoj beloj suknji i majici, u ruci drži paletu sa nekoliko boja, dok drugom rukom četkicom nanosi završne nijanse na izuzetno dobro urađenom liku crnog mladića zatvorenih očiju, dignute ruke preko glave, sa mnoštvom boja umesto tela, a najviše crvenom - bol drevnog, bol sadašnjeg, bol budućeg roba.

- U mojoj porodici se sa kolena na koleno prenosi da je jedan deo porodice bio kidnapovan i doveden u Ameriku kao roblje. Ali robovi smo i mi koji smo ostali ovde: robovi siromaštva, korupcije, naopakih političara, kriminalaca... Ja slikam brata-roba, pretka-roba, sebe-roba, svakog roba na svetu, u ovom liku. Zatvoreni su mu očni kapci od bola; on vidi sve i zatvorenih očiju - kaže Čarlota, a čak i njeno ime označava slobodu.

Viktor Lazić