Ruski predsednik Vladimir Putin izgubio je vezu sa realnošću, tvrdi Forin Afers. On je proglasio delimičnu mobilizaciju da preokrene svoje poraze u Ukrajini i, signalizirajući svoj očaj, pojačao je zveckanje ruske nuklearne sablje. Svakim danom rat odugovlači, njegova zemlja postaje sve izolovanija od ostatka sveta. Rusija sve više zavisi od Kine da sačuva svoju ekonomiju od kolapsa pod teretom sankcija, čak i kada kineski lideri izražavaju sumnje u invaziju.
Neuspeh Rusije da zauzme Kijev i njeni nedavni preokreti u oblasti Harkov u istočnoj Ukrajini naveli su čak i proputinovske komentatore da dovode u pitanje njegove odluke. U tom kontekstu, logično je da mnogi Rusi počinju da se pitaju koliko još Putin može da ostane na vlasti i da vodi svoj varvarski rat. Šačica opštinskih poslanika koji su hrabro zatražili od Putina da podnese ostavku javno je izrazila ono o čemu mnogi u ruskoj političkoj eliti privatno razmišljaju. Sigurno će, izgleda, neko u mutnim hodnicima Kremlja odlučiti da mora da ide.
Ali čak i ako Putinovi poslanici zaključe da žele da Putin izađe, njegovo uklanjanje sa vlasti biće teško. Moskva nije doživela nijedan pokušaj državnog udara, uspešan ili neuspešan, otkako je Sovjetski Savez pao. Nije bilo čak ni ozbiljnih zavera — barem onih javno poznatih. Sukob bivšeg ruskog predsednika Borisa Jeljcina sa Vrhovnim sovjetom 1993. godine—koji je okončan tek nakon što su ruski tenkovi pucali na zgradu parlamenta—najbliža je stvar koju je zemlja doživela puču. Pa čak ni to se ne kvalifikuje jer je to bio veoma javni sukob između izvršne i zakonodavne vlasti.
Jeljcinova Rusija je, međutim, bila relativno otvorena i demokratska, dozvoljavajući izvestan stepen legitimnog osporavanja. Sa Putinom koji suzbija neslaganje i vodi Rusiju u sve mračniji autoritarizam, istorija Sovjetskog Saveza nudi prikladnije poređenje sa sadašnjošću — i bolje naznake o tome šta bi danas moglo da učini da državni udar uspe ili ne uspe. Rekord ovde još uvek nije strašno ohrabrujući, ali je više mešan. Najviši zvaničnici su se uspešno organizovali da svrgnu Nikite Hruščova. Drugi su preuzimali vlast u retkim trenucima kada je zemlji nedostajao jasan šef države. Ovi zvaničnici obično nisu pokazivali nikakvu vodeću ideologiju ili političke principe, već samo sirovu ambiciju. Uspeh je u velikoj meri zavisio od vremena i sile: kretanje brzo i agresivno kada je aktuelni lider pokazao slabost.
U slučaju Putina ne manjka mogućih uzurpatora. Predsednikova grupa ulizica, kriznih menadžera i potencijalnih naslednika je šarena gomila. Odabrani su zbog svoje neupitne lojalnosti Putinu, ali lojalnost je relativan pojam u veoma izdajničkom okruženju. Niko od njih ne može u potpunosti da veruje Putinu. Niko od njih ne može sebi priuštiti da veruje jedni drugima. A ako budu dovedeni na funkciju državnim udarom, verovatno će želeti da stave značajno dnevno svetlo između sebe i svog prethodnika, uključujući – a možda posebno – njegove neuspehe u Ukrajini. Čak i ako dođu na vlast nakon Putinove smrti, možda će zacrtati novi kurs koji vodi dalje od imperijalizma.
U Sovjetskom Savezu državni udari su bili retki. Razmislite, na primer, o mandatu Josifa Staljina, brutalnog diktatora koji je pokrenuo decenije krvave represije koja je zahvatila čak i vodeće komunističke zvaničnike. Od 139 članova i kandidata za članove Centralnog komiteta Sovjetskog Saveza koji su izabrani na Partijskom kongresu 1934. godine, 98 je kasnije uhapšeno i streljano po Staljinovom nalogu. Osvetoljubivi i paranoični autokrata gađao je svoje najbliže drugove, ponižavajući ih ili nabijajući jedni na druge. Hruščov, njegov eventualni naslednik, sa gađenjem se prisećao da je mislio da je blizu dan kada će Staljin „svući pantalone i obaviti nuždu pred nama, a zatim reći da je to u interesu otadžbine“. Da se desio takav bes, niko ne bi ni okom ni trepnuo.
U retrospektivi, čini se gotovo nezamislivim da je sovjetska partijska elita tolerisala krvoločnog tiranina. Ipak jesu. To je možda bilo delimično zbog priznavanja Staljinovih dostignuća kao veterana revolucionara i ratnog vođe. Ali to je svakako bilo i iz straha za sopstvene živote. Održati ga na vlasti bilo je opasno, ali planiranje državnog udara bilo je još rizičnije. Neuspeh bi značio sigurnu smrt.
Kada je Staljin umro, usledila je borba za vlast, koja nije bila ljubazna prema njegovim najbližim saučesnicima. Prva žrtva je bio Staljinov poslušnik i ministar unutrašnjih poslova Lavrentij Berija, kojeg su se njegove kolege plašile i prezirale. Već je imao kontrolu nad službama bezbednosti sa njihovim značajnim nadzornim i policijskim sposobnostima—i njihovom reputacijom neublažene brutalnosti. Nagomilao je kompromat o drugim višim vođama. Ono što nije imao je autoritet u partiji i državi, koji je omogućavao da se i drugi pokrenu protiv njega, ako to urade brzo.
U retrospektivi, čini se gotovo nezamislivim da je sovjetska partijska elita tolerisala Staljina.
Berijino izbacivanje je bilo tako chaotičan i toliko tajnovit da je čak i danas, kada je deklasifikovana većina relevantnih arhiva, nemoguće reći šta se tačno dogodilo. Ali po većini izveštaja, Hruščov i premijer Georgij Malenkov igrali su ključne uloge. Njih dvojica su prvo tiho pitali ostale članove Prezidijuma — najvišeg tela za kreiranje politike — kako će reagovati na potez protiv Berije. Zatim su prokrijumčarili nekoliko visokih vojnih oficira, uključujući maršala Georgija Žukova, u Kremlj. Tokom rasprave u Prezidijumu, Hruščov je izneo Berijine grehe, dok je Malenkov pritisnuo tajno dugme koje je pozvalo vojsku da uđe i uhapsi zapanjenog Beriju. Kasnije mu je sudio kengur sud, gde mu nije bilo dozvoljeno da se brani sa slobode (verovatno iz straha da bi mogao da umeša druge visoke lidere u gnusne zločine Staljinove ere). Proglašen je krivim i pogubljen.
U kasnijim godinama, Hruščov je u velikoj meri odbacio Maljenkova. Niko ne bi očekivao takav ishod nakon Staljinove smrti: Hruščovljeve akreditive i politička pozicija bili su daleko inferiorniji od Maljenkovljevog. Ali Hruščov je mogao i jeste delovao odlučno, čak i grubo, što je zamalo izazvalo njegov pad. Na sastanku u junu 1957, grupa nezadovoljnih teškaša Prezidijuma optužila je Hruščova za diktatorske sklonosti i pokušala da ga svrgne. Na Prezidijumu je glasalo sedam protiv Hruščova i četiri za, a on je umalo izgubio vlast. Ali uspeo je da pridobije Žukova, tadašnjeg ministra odbrane, i predsednika KGB-a Ivana Serova na svoju stranu, i oni su pomogli da se mobilišu njegove pristalice u Centralnom komitetu—koji je glasao za poništavanje Predsedništva. Nekoliko meseci kasnije, Hruščov je pokazao svoju zahvalnost uklanjanjem Žukova sa vlasti.
Hruščov je preživeo na vrhu još sedam godina pre nego što je konačno zbačen u palati u puču u oktobru 1964. Na čelu zavere bio je Hruščovljev sopstveni štićenik, Leonid Brežnjev, koji je iskoristio rastuće razočaranje u partijskim i vladinim redovima beskrajnim sovjetskim vođama. birokratske reorganizacije, njegovu naviku da ponižava svoje kolege, njegovu sklonost da prihvati ekonomske popravke koji ništa ne popravljaju, a iznad svega, njegovo nepodnošljivo hvalisanje.
Brežnjev je blisko sarađivao sa Aleksandrom Šelepinom, drugim Hruščovljevim štićenikom i bivšim šefom KGB-a, kao i sadašnjim šefom KGB-a Vladimirom Semičastnim. Iskoristili su odsustvo Hruščova. Sovjetski lider je bio na odmoru u Abhaziji kada je hitno pozvan u Moskvu, gde su mu kolege iz Prezidijuma predale spisak žalbi i pozvale ga da podnese ostavku. Ovoga puta zaverenici su držali ostatak elite u redu. Na brzinu sazvani partijski plenum potvrdio je da se Hruščov povlači „iz zdravstvenih razloga“. Brežnjev, na koga se u početku gledalo kao na kompromisnu figuru, postepeno je učvrstio svoju vlast oslobađajući rivale — pre svega Šelepina — van funkcije.
Jedna upečatljiva karakteristika ovih borbi za moć bilo je odsustvo političkih razlika između zaverenika i njihovih žrtava. Stavovi da je Berija predstavljao kvalitativno drugačiji pristup spoljnoj politici od Hruščova ili da su Hruščov i Malenkov imali duboka neslaganja oko destaljinizacije sada su u velikoj meri diskreditovane. Hruščovljevi drugovi su naveli njegove nezgode tokom kubanske raketne krize i njegovu svađu sa Kinom među razlozima za njegovo svrgavanje. Ali na kraju, sovjetske elite su spoljnu politiku smatrale posebnom oblasti u kojoj je samo najviši lider imao iskustvo i rasuđivanje neophodno za donošenje odluka. Ona je igrala sporednu ulogu u odnosu na domaće brige. I u osnovi, državni udari su se odnosili na lične odnose u hodnicima moći: gole ambicije i zabijanje suparnika u leđa.
Takođe je primetan neuspeh vojnih snaga ili službi bezbednosti da iskoriste intrigu. Vojska i bezbednosne službe su odigrale suštinsku ulogu u pomaganju liderima da preuzmu vlast, a ipak ni Žukov ni Šelepin ni Semičastni nisu uspeli da izvuku mnogo koristi od plodova svog rada. Nakon Berijinog svrgavanja, visoki partijski lideri držali su vojsku i KGB na udaljenosti od jedne ruke. Sovjetski Savez nikada nije postao vojna hunta. Zaista, kada su vojska i KGB pokušali da izvrše državni udar, kao što su to uradili 1991. protiv pokojnog sovjetskog predsednika Mihaila Gorbačova, pokazali su se neverovatno nesposobnim i odmah su poraženi.
Konačno, nikada nije bilo ni traga stranog učešća u bilo kojoj od ovih borbi za vlast. Njegovi protivnici su Beriju optužili da je zapadni špijun, ali ovo je bila besmislena tvrdnja. Godine 1957. Hruščov je izrazio zahvalnost Kinezima što su ga podržali (kineski istoričar Šen Džihua čak tvrdi da je njegov sporazum, koji je kasnije odbacio, da Kinezima da nuklearnu bombu bio način da se zahvali), ali je njihova podrška stigla posle činjenice: Peking nije bio, niti je mogao, da bude umešan u intrige Kremlja. Kina se 1964. maglovito nadala da će Hruščov biti zbačen zato što je vodio antipekinšku politiku, ali nije igrala nikakvu ulogu.
Kurir.rs/Forin Afers
NE PROPUSTITE
