Na mestu današnjeg Kartuma, najvećeg sudanskog grada, četvrtog po veličini na Crnom kontinentu, pre 200 godina bila je pustinja. Na mestu susretanja Plavog i Belog Nila Egipćani su 1821. otvorili vojnu ispostavu, a zatim sedište garnizona. Ubrzo je postao centar trgovine robljem i slonovačom. Početkom 21. veka u Kartumu je živelo desetak miliona ljudi, ali većina nije pristigla zato što je to želela, već zbog teških građanskih ratova, koji su milione izbeglica iz Etiopije, Eritreje, Darfura i drugih delova Sudana saterali u prostrani okean udžerica po obodima grada.
Zimi 32 stepena
Iako je na dve reke, svežine u Kartumu je teško naći. Kiša može da padne samo u julu i avgustu, kada se temperature dižu do 53 stepena Celzijusa. Mesečni prosek ni tokom najjačih zima ne pada ispod 32 stepena. Zato grad živi noću, kada temperature padaju za desetak stepeni. Kafići, restorani, čitave ulice ožive kada padne mrak, što je zbog blizine ekvatora približno uvek oko šest sati.
Veći problem od užarenih dana, kada većina stanovnika nerado izlazi iz kuća, kafićima zadaje vlast. Kada sam bio u poseti Sudanu, točenje alkohola je bilo najstrože zabranjeno. Nisu bili dozvoljeni ni noćni klubovi ni barovi, čak i ako samo služe limunade! Čak su se i nelegalni kafići zatvarali u jedanaest uveče. U posetu sam im išao kamufliran, kao da pripremam teško krivično delo. Skriveni su unutar stambenih zgrada, obično u podrumu ili na poslednjem spratu.
Hodamo nonšalantno ulicom, a onda iznenada skrenemo u ulaz obične zgrade. Zvonimo kao da zaista idemo u posetu. Penjemo se stepenicama, lift ne radi. Kao da smo u tunelu, tek ponegde u daljini zasvetli nejako svetlo. Ulazimo u stan gde su porušeni poprečni zidovi i napravljen veliki jedinstven prostor od šezdesetak kvadrata. Preko svih prozora navučene su debele tamnoplave zavese. Kao da sam ušao u tajni štab pokreta otpora! Nema tipičnih stolova i stolica, kafić i dalje nalikuje stanu: trosedi, dvosedi, fotelje, tek je poneka stolica ili klupa pretvorena udobnim dušekom i sedištem u dvosed. Konobar me upućuje da, ukoliko dođe policija, svi tvrdimo da smo došli na njegov rođendan. Pitam ga kako se zove, koje je godište, kako smo se upoznali... Pomračina je tolika da, kada dobijemo svoj kutak, ne možemo jasno videti ko sedi za susednim stolom. Svi ljudi su, naravno, tamnoputi, pa se tek oni u mraku ne vide, samo me iznenade nečije oči ili pokret pokraj mene.
Araki, jako piće
Nude mi araki, alkoholno piće koje može da sadrži između trideset i osamdeset odsto alkohola. Dobija se trodnevnom fermentacijom, a zatim destilacijom smeše palminih urmi, kvasca i vode. Ovo piće proizvode izbeglice, i dok jedni završavaju pijani, oni najčešće završavaju u zatvoru. To je, pored prostitucije, najčešće krivično delo koje žene čine u Sudanu. Čak osamdeset odsto žena koje leže po sudanskim zatvorima učinile su jedno od ova dva, po šerijatskom pravu neoprostiva krivična dela.
Nisam preterani ljubitelj jakih pića i vrlo retko ću, tek nekim posebnim povodom, ispiti čašicu. Najčešće se napijam zbog književnosti, kada mi je važno da čujem priču koju ću utkati u moje putopise od čoveka koji pije, pa mi ne preostane ništa drugo nego da se napijemo zajedno!
Ako nas prepadne racija, neko za sitne pare ocinkari da je ovde stranac, već ću biti u dovoljnom problemu što sam u nelegalnom kafiću, no, za to se možda i izvučem da nisam znao da tu ne živi baba od tetke prijatelja mog prijatelja čijeg prijatelja rođak danas ima rođendan. Ali kako da se u zemlji u kojoj važi šerijatsko pravo pretvaram da sam mislio da je araki limunada? Za to je uobičajena kazna javno bičevanje.
„Kada je sudija samilostan, a i sam ponekad tajno gucne, dosudiće ti četrdesetak udaraca uz novčanu kaznu“, objašnjavaju mi posledice u kafiću, i to više od sto dvadeset godina pošto je Čarls Gordon zabranio bičevanje... Ali ako naiđem na ubeđenog islamistu, čini se da bi uz araki i batine mogao popiti i zatvor!
Skrivene destilerije
„Dajte vi meni limunadu“, bio sam izričit. Araki se pravi u skrovitim destilerijama po raznim budžacima, a baš sam tih dana čitao vesti iz Srbije kako se dogodilo trovanje nelegalnim alkoholom. Otkud znam da li će svi večerašnji pijanci doživeti sutrašnji mamurluk...
Ponudiše mi da podelimo nargilu. Na to sam pristao, iako nije baš higijenski da skoro ceo kafić stavlja u usta isti metalni usnik. Međutim, to je doprinelo da u mene imaju više poverenja, da se opuste. Morao sam pristati barem na neki „greh“, da bi osetili da sam jedan od njih.
Znatiželjni sudanski student Aziz pitao me je da stavi svoju šaku na moju kako bi nam uporedio boju kože. Devojke, Etiopljanke, služile su etiopsku kafu iz crnih glinenih ćupića ukrašenih raznobojnim šarama. Šoljice su male, a šećera je mnogo. Pale tamjan kako bi prostorija lepo zamirisala. Dame imaju bujne kose ili perike. Ponosne su na to što je s njima Evropljanin, a da bismo se do kraja osećali evropski, naručuju picu s mesom. A mesa za nas petoro na pici ima koliko u Beogradu stane na jedan zalogaj... Tako sam upoznao jednu divnu damu, s kojom ću kasnije posetiti jednog slikara.
Izlazio sam nekoliko noći u taj kafić, pričali smo o Srbiji i Sudanu, izbegličkom životu, politici, cenama... Postali su mi prijatelji.
Aziz me je preko dana odveo do Univerziteta, najznačajnije visokoobrazovne institucije u Sudanu. Posetili smo zgradu Fakulteta inženjerstva, zidanu sitnom crvenom ciglom koja kao da je doneta iz Engleske, a zatim Fakultet umetnosti.
Zgrade iz kolonijalnog perioda su tople, blage, pričaju sa mnom dok ih posmatram. Ulice su, kao u Vojvodini, dugačke, a prave kao aerodromske piste, poređane u pravougaonike, povremeno presečene dijagonalnom trasom.
Britanska zastava
„To je zaostavština Engleza, koji su ih iscrtali lenjirom. Plan ulica rađen je tako da s visine ceo grad izgleda kao britanska zastava, otuda dijagonalni bulevari“, objašnjava mi Aziz, a ja zamišljam kako bih se osećao da su Turci beogradske ulice izgradili u obliku polumeseca, ili Nemci u obliku kukastog krsta...
Pre revolucije i rata svi su bili puni nade, privreda se ubrzano razvijala. Prihodi od nafte i zlata pretvorili su Kartum u veliko gradilište. Zidalo se nekoliko hotela najviše kategorije, nastajao je novi aerodrom. Uz šest postojećih mostova, započeta je izgradnja još dva. Činilo se da u koji god deo grada krenem, nailazim na kranove i nedovršena zdanja. Najčešće su to bile zgrade novih tržnih centara. Na jednom gradilištu iznenadili su me stubovi u stilu staroegipatskih papirusa, s likovima egipatsko-nubijskih faraona i bogova - spoj stakla, metala, betona i drevne istorije!
Po reklamama na velikim bilbordima jasno se osećalo da su snažne prehrambena, staklarska, tekstilna, štamparska industrija. Na severu grada su rafinerije za naftu, koje su omogućile tako ubrzan razvoj.
Sreća je baš tako htela da jedan od dana, koji sam odredio za obilazak centra, bude veliki praznik, tako da je sve bilo zatvoreno. Čak su i policajci i službenici tajnih službi dobili slobodan dan! Sa uživanjem sam krstario gradom i fotografisao. U najlepše zgrade useljena je državna administracija, i da sam to činio tokom radnog dana, sigurno bi me policija zaustavila i propitivala, a verovatno bi i obrisala snimke. Ovako, praznik mi je pružio slobodu, a pomogao i istoriji, pošto je većina tih zdanja sad razrušena, a malo ko ima njihove fotografije.
Najlepša zgrada je ulaz u Univerzitet. Iz kružne osnove na stubovima izdiže se toranj na kojem je okrugli sat u maloj piramidi. Neobična je i zgrada čiji je krov urađen kao vrh aviona, sa sve krilima.
Većina izbeglica su hrišćani s juga, pa je grad prepun crkava. Na trenutke se čini da ih ima više nego džamija. Prošao sam pored grčke, katoličke i protestantske svetinje. Grka je nekada bilo mnogo u gradu, ali su se odselili kada je uvedeno šerijatsko pravo osamdesetih godina dvadesetog veka. Jedino sam etiopsku pravoslavnu crkvu zatekao širom otvorenih kapija i portom ispunjenom stotinama vernika obučenih u belo, sa svim ženama zavijenim u bele marame. Crkva je mala da primi toliko ljudi na molitvu, pa su se gusto načičkali po dvorištu, sedeći na zemlji ispunili su celu portu, tako da ni milimetar nije ostao slobodan.
Gadafijevo jaje
„Sad te vodim da vidiš Gadafijevo jaje“, kaže Aziz. Tako nazivaju hotel s dvadesetak spratova, jedno od retkih tako visokih novih zdanja u Kartumu. Izgleda kao beogradska zgrada CK, samo zbijena u džinovsko jaje.
„Hotel je izgradio Gadafi i na njega potrošio 80 miliona evra. Unutra ima šest restorana i kafića, sauna, teretana, terena za skvoš i tenis...“
Trebalo je da podseća na jedro starih arapskih brodova, ali narod slabo zanimaju namere arhitekata. A mene slabo interesuju skvoš i tenis, naročito kad sam u Sudanu. Nisam želeo da Azizu povredim ponos, a posebno ne nadu da dolaze bolja vremena, da će Kartum postati ispunjen jednoličnim neboderima i ličiti na svaki drugi veliki grad - pa ništa nisam rekao.
„Šta rade Tom i Džeri na sudanskom zidu?“, pita me Aziz dok prolazimo pokraj grafita Tomija i Džerija.
„Prkose Americi! Nacrtani su uprkos sankcijama koje brane da se Diznijevi junaci pojavljuju u Sudanu“, priča mi Aziz aktuelnu sudansku šalu, koja me podseti na moje detinjstvo devedesetih godina, kada je Dizni bio zabranjen i u Srbiji, pa je Mikijev zabavnik umesto Mikija Mausa prikazivao potpuno crnog miša. Kako tačno ova vrsta sankcija nanosi štetu predsedniku republike i vojsci, do današnjeg dana mi je ostala misterija.
Viktor Lazić
NE PROPUSTITE
