Jedini način da se čovek ratosilja bilo čega jeste da ono što je kupio odmah tu i baci! Jedine kante, mada ih ni tu nema uvek, jesu u prodavnicama

Zemlja 21. veka, u kojoj u hotelima roboti dočekuju umesto recepcionara, gde u prodavnicama radnici samo nadziru kase u koje se ubacuje novac i koje same vraćaju kusur, ujedno je i zemlja jake tradicije u kojoj malo ko govori engleski, saobraćajci često liče na pradede i prabake, dok se na aerodromu i dalje olovkom popunjavaju kojekakvi papirići potrebni za ulazak u zemlju.

Dugo u ekonomskom usponu, svetski lider o kom je decenijama brujao svet, već dugo je u laganom padu. Japan je bio treća ekonomija sveta, a sada je četvrta, no to ne govori dovoljno - život ovde nije lak i postaje sve teži.

Moderna umetnost

Za to ne mare kupci u „Luj Viton“ radnji u centru Tokija. Tašnice i mašnice, cipelice i kravatice - od petsto do pet hiljada evra. Za svakog ponešto, a za mene - ništa! Kao bibliofil, za knjigu bih dao bogatstvo, ali za tašnu nikada! U „Luju Vitonu“ našao sam se zbog modernog britanskog umetnika Marka Lekija. Naime, pored luksuznih radnji, kompanija „Luj Viton“ otvorila je i fondaciju posvećenu modernoj umetnosti. Tako se visoko iznad Tokija, na sedmom spratu iznad radnje s preskupim tašnicama, u prostoriji ne većoj od dvadesetak kvadrata, našla Lekijeva izložba. Ili, bolje reći - njegovi zvučnici i džinovski naduvani Miki Maus koji leži na podestu uz plafon dok se na zidu emituju snimci gungule s britanskih ulica sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog veka.

Već sam dve nedelje u Japanu. Putujem skromno, odeću često na putovanjima bacam jer je teško prati je i vući je s kraja na kraj. Obučen sam kako i putujem: skromno. Cela radnja blešti u crvenom, kao da je sva prekrivena carskim plišem. Sve blista, tek poneka tašnica i odevni predmet ispunjavaju veliki prostor. Svaki kupac ima svog opslužitelja: uljudne džentlmene i dame u odelima i poslovnoj odeći najboljeg kvaliteta. Podsećaju na batlere iz romana Džejn Ostin. Jedan takav me dočekuje na ulazu i odmah po mom izgledu procenjuje da nisam došao da potrošim deset hiljada evra za tašnu i kravatu. Kosa mu je nakostrešena: gel čvrsto drži vlasi pretvorene u ježeve oštrice. Tek sad mi je jasno zašto kažu poslednji krik mode! Ova moda na njegovoj glavi bukvalno vrišti.

Utom mi iz džepa ispade prazna flašica i nešto zgužvanih papirića. Užurbano to pokupih, a radnik gleda u čudu, verovatno se pita zašto nosim đubre sa sobom.

„Imate li kantu za otpatke u radnji?“, upitah.

„Nemamo“, kratko reče.

Eto, imaš nakostrešenu kosu i tašnu od 5.000 evra, a nemaš kantu za otpatke. Pa neću valjda da kupim tu tašnu da bih u njoj nosio đubre koje nemam gde da bacim! Naime, u celom Japanu pronaći kantu za otpatke ravno je dobitku na lotou. Nigde kanti! Jedini način da se čovek ratosilja bilo čega jeste da ono što je kupio odmah tu i baci! Jedine kante, mada ih ni tu nema uvek, jesu u prodavnicama. I to malene, očigledno namenjene odlaganju ambalaže onoga što se tu kupi.

najslavniji šetač pasa na svetu

Psi su u pelenama

Ispred radnje „Luj Viton“ jedan čovek šeta devetnaest pudlica! Kočoperno hoda, ponosan na svoj unosan posao, dok ga prolaznici oduševljeno fotografišu. To je Nobuaki Moribe, najslavniji šetač pasa na svetu, poznat po tome da čak i dvadeset i pet povodaca odjednom ima u rukama! Psi su u pelenama, jer je najstrože zabranjeno da vrše nuždu po čistim ulicama. Kao u lutkarskom pozorištu, Moribe s visine drži konce kojima vodi malene psiće. Osmehuje nam se ljubazno, a samo je njemu znano kako uspeva da održi mir među tolikim životinjama i da se ne upetlja u tolike povoce. Cena šetnje jednog psa u Tokiju je, kažu, dvadeset do trideset dolara po satu, pa izračunajte koliko ova neobična veština donese Moribeu.

foto: Privatna Arhiva

Marfijev zakon

Nigde na svetu nema više automata nego u Japanu: mašine prodaju sve - od sokova do igračaka. Često uz te mašine postoje malene kante namenjene za ambalažu. I to je sve, uz retke izuzetke, uglavnom u parkovima tokom festivala. Jednom sam u velikom gradskom parku naišao na dvadeset ogromnih kanti s detaljno opisanim otpadom koji se baca u svaku, tako da bi trebalo da provedem sat klasifikujući tri otpatka koja sam imao sa sobom. Još i da odvojim unutrašnju od spoljašnje folije i taman. U skladu s tim, kanti nema u toaletima, a nije redak natpis na višespratnicama: u ovoj zgradi nema kanti, nosite svoje đubre sa sobom. I ja šta ću, nosim ga, kao što sigurno rade i svi drugi, pošto na ulicama nema ni jednog jedinog odbačenog papirića. I šta se onda čudi nakostrešeni radnik „Luja Vitona“ kad krenu da mi u radnji luksuzne robe ispadaju iz džepova prazne flašice i folije? Pa gde bi drugde! Marfijev zakon mora da opravda svoje postojanje.

Obradovala me je vest da će „Luj Viton“ možda otvoriti radnju i u Srbiji. Nadam se da će s njom stići i galerija posvećena kulturi, pa da imam i ja razlog da posetim i beogradsku podružnicu. Nadam se da će u srpskoj radnji ipak biti mesta i za neku kantu...

U voz prema boji

Šalu na stranu, situacija u Japanu nagoveštava budućnost: skuplje od dobara koje kupujemo biće odlaganje otpada koji ih prati. Neće biti moguća kupovina bez ozbiljnog uzimanja u obzir šta ćemo posle sa ambalažom. Toliko sam se mučio u pronalaženju kanti za đubre da mi se činilo da ga se nikad neću rešiti, da ću i u grob otići punih džepova kojekave plastike i papirića. Kada bilo šta sada kupujem, unapred pravim taktički plan gde ću šta otvoriti i kako se ratosiljati plastike.

Posle Fondacije Luja Vitona uđoh u metro, a tamo - čovek na čoveku. Nigde na svetu nisu ljudi više zgurani, ali u redovima na tačno bojom označenom delu poda zavisno od voza koji čekaju. Kada voz stigne, ulazimo i guramo se kao sardine, ali Japanci su i taj nered uspeli da organizuju i dodaju mu notu gospodstvenosti. Dok se vrata voza zatvaraju, meni lakat i dalje viri, nekom drugom viri torba, glava... Službenik železnice uredno prilazi u besprekornim belim rukavicama i gura nas unutra, nabija nežno, ali snažno u metalnu konzervu vagona. U Aziji te službenike nazivaju zombijima, mada meni na zombije više ličimo mi nabijeni tako jedni na druge.

Izlazim na najpoznatijoj i najprometnijoj rasrksnici na svetu Šibuji, gde odjednom i po tri hiljade ljudi pređe nekoliko ukrštenih pešačkih prelaza. Tu je gužva u svako doba dana i noći - u tri ujutru jednako kao i u tri po podne. Radnim danom te pešačke prelaze prođe oko 260.000 pešaka, a praznicima i do 400.000 ljudi. Bude dana kada se zabeleži i pola miliona pešaka samo na ovoj raskrsnici!

Kada god dolazim u Tokio, navraćam da posetim Hačika - spomenik psu japanske pasmine akita profesora Hidesbura Uena, koji ga je svaki dan pratio do stanice metroa Šibija na posao. U davna vremena bilo je dozvoljeno samo plemićima da poseduju akitu - psa nepoverljivog prema strancima, ćudljivog, ali izuzetne lepote i odanosti. Tokom Drugog svetskog rata psi su masovno ubijani zbog mesa i krzna. Bila je izdata zvanična naredba da se svi psi, osim nemačkih ovčara, koje je koristila vojska, konfiskuju. Zato je posle rata ostalo samo trideset primeraka akite! Sada je jedan od nacionalnih simbola Japana.

Ali Hačiko je prevazišao granice Japana - postao je simbol ljubavi i odanosti. Kada je profesor na poslu doživeo infarkt i preminuo, verni pas je nastavio svaki dan da dolazi do stanice očekujući svog dobrog vlasnika. Prolazili su dani, nedelje, meseci, godine... To je činio svakog dana celu deceniju, sve dok nije preminuo 1935. godine. Još za života, zahvaljujući izveštajima novinara, Hačiko je stekao poštovanje i slavu, a godinu dana pre nego što je izdahnuo, baš ispred stanice metroa, podignut mu je i spomenik. Vihor Drugog svetskog rata odneo je i taj spomenik sa sobom, ali je ubrzo podignut novi - mesto hodočašća svih nas koji volimo pse, poštujemo odanost i dolazimo u Tokio.

Viktor Lazić