Džon Gilingem, analitičar Centra za evropske studije Univerziteta Harvard, i Marijan Tupi, viši politički analitičar Instituta Kejto u članku "EU će verovatno implodirati" objavljenom na portalu američkog konzervativnog časopisa "Nešnel interest", smatraju da se unutar EU trenutno odvija odsudna borba između zagovornika nacionalnog suvereniteta i pristalica Sjedinjenih država Evrope, koja se više ne može odlagati. Oni međutim najavljuju da rezultat tog procesa neće biti povoljan po EU, i da će ona prestati da postoji kao institucija od globalnog značaja:
"Evropska unija se suočava sa mnogo različitih kriza da je nemoguće tačno predvideti razlog za njen raspad. Očigledni razlozi za uništenje EU uključuju alarmantnu izbegličku krizu, klimavu bankarski strukturu, javno nepoverenje prema političkom establišmentu, i skoro paralisane institucije.
Ali, kriza koja bi mogla da upropasti EU je neuspeh premijera Dejvida Kamerona da od Brisela istrgne ustupke koji su mu potrebni da bi umirio sve više evroskeptičnu britansku javnost. EU ne može odobriti neophodne ustupke iz tri razloga. Prvo, duboka reforma odnosa EU-Britanija, koju je Kameron u početku obećao, je nemoguća, jer bi zbog nje bilo potrebno promeniti sporazum o EU-integraciji u svakoj od dvadeset osam zemalja članica EU, i to ili u parlamentu ili referendumom. Brisel od toga strahuje i jednostavno nema želju da preduzme takve rizike u cilju da udovolji Britaniji.
Drugo, Kameron je bio spreman za sporazum, ali nije uspeo da dobije većinu onoga što mu je potrebno, jer Brisel strahuje da će ostale članice slediti britanski primer i zahtevati slične uslove. To bi dovelo do "švedskog stola EU" u kojoj bi svaka zemlja birala šta najbolje služi njenim interesima. Drugim rečima, to bi bio suprotno od zvanične politike stalnog jačanja jedistva Evrope.
I tako, Kameron je završio sa onim što je konzervativni poslanik, Džejkob Ris-Mog, nazvao "retka kaša (od reforme), dodatno razređena. "Da stvar bude gora, Kameronova "retka kaša" će morati da prođe glasanje u Parlamentu EU, i to posle britanskog referenduma. Kao suvereno telo, Parlament EU će biti u stanju da promeni bilo kakav dogovor koji odobri britanska javnost - što je neprijatna činjenica koju će zagovornici odlaska iz EU sigurno iskoristiti tokom referendumske kampanje.
U korenu zagonetke sa kojom se suočavaju britanski i evropski pregovarači je borba između nacionalnog političkog sistema, usidrenog u parlamentarnoj prevlasti, i nadnacionalne tehnokratije u Briselu koja zahteva udruživanje nacionalnog suvereniteta u cilju postizanja Sjedinjenih evropskih država. Izbor između jednog i drugog se više ne može odložiti.
Najčešća slika propadajuće Evrope je raspadanje ili rušenje, ali je ovo pogrešna slika. Posle britanskog referenduma, a možda čak i pre toga, EU će najverovatnije implodirati. Kada se poveća šansa za izlazak Britanije iz EU, sigurno je da će se povećati red na izlazu. Pro-evropske vlade koje su i dalje na vlasti su pod pritiskom u skoro svakoj državi članici. Kao i u Britaniji, elite će morati da umire sve više neprijateljski nastrojene birače tako što će izboriti "bolji ugovor" sa EU, ili se mogu suočiti sa izbornim zaboravom.
Od protekcionizma Nacionalnog fronta u Francuskoj, kroz levičarski Podemos, do anti-imigrantskih Švedskih demokrata, prsten anti-EU političkih stranaka je sve više blizu vlasti. Pregovori bi se naravno, razlikovati od zemlje do zemlje, a svi će, bez sumnje zahtevati povratak ovlašćenja iz Brisela.
Sama EU će prestati da se računa kao institucija globalnog značaja, ali neke od institucija EU će preživeti, ali u izmenjenom obliku. Paradoksalno, evropska valuta, koja je izvor mnogih problema u EU, će verovatno preživeti-na neki način. U najmanju ruku, Frankfurtska birokratija će se nastaviti da postoji kao banka poravnanja za preraspodelu tereta duga.
Evro može da preživi zajedno sa obnovljenim nacionalnim valutama kao paralelnim načinom plaćanja. On bi se mogao koristiti kao jedino sredstvo plaćanja isključivo u državama koje žele da ostanu na de fakto standardu nemačke marke, ili u onim državama koje su i dalje posvećene ideji "sve jače unije".
Ono što proizilazi kao posledica kolapsa EU biće od ključnog značaja. Niko ne može da napiše precizan scenario zašto bi se on mogao dogoditi. Nekoliko činjenica se ipak mora imati u vidu prilikom procene mogućih ishoda. Nema sumnje da će supersile imati snažan glas u bilo kakvom uređenju buduće Evrope, koja će ipak zahtevati snažnu ulogu Londona, kao sedišta evropskog finansijskog sistema, i Berlina, kao ekonomskog glavnog grada Evrope. Najzad, nema razlog da zaključi da konačno pomračenje EU podrazumeva pad Evrope. Može se pokazati potpuno suprotno.
(The National Interest - priredio M. Đorđević)
