Osamnaest godina nakon usvojenja, ova majka je upoznala ženu koja je prošla kroz identičnu priču. Ispostavilo se da mladići ne samo da dele dijagnoze, već su i biološka braća. Sasvim slučajno su otkrili da ih je Centar preko kojeg su usvojili – lagao. To što su znali da članovi biološke porodice njihove dece imaju ozbiljne psihičke i fizičke bolesti - jednostavno su odlučili da prećute. Iako kažu da se nikada nisu pokajali, pitaju se zašto im nisu rekli istinu?
"Kada su lekari potvrdili da dete zaista ima problema u razvoju, pozvala sam varaždinski Centar za socijalni rad i obavestila ih o tome i rekli su da mogu da vrate dete. Shvatite posle 20 godina da je tim ljudi koji je radio u proces usvajanja iz Centra za socijalni rad znao je sve pre rođenja naše dece", rekla je Vlatka Ozimec, čiji sin Marko danas ima 21 godinu, ali i brojnih fizičkih i psihičkih poteškoća.
Druga majka, koja je želela da ostane anonimna pred kamerama, navodi da su posle pet meseci počeli da se pojavljuju problemi sa njenim usvojenim sinom.
"Prognoze su bile strašno loše"
"Završili smo u bolnici. Prognoza je bila strašno loša. Rekli su da neće hodati, pričati, da će biti biljka. Nisam bila toliko ljuta koliko sam bila jadna. Bila sam jadna jer su mogli tako nešto da prećute", kaže za emisiju "Provjereno" ova majka usvojenog dečaka.
Prst iste sudbine spojio je ove dve žene pre manje od godinu dana. A dokumenti koji su se našli među nalazima iz bolnice razotkrili su strašnu istinu – centar preko kojeg su dečaci usvojeni znali su da potiču iz porodice u kojoj su svi rođaci teško fizički i psihički bolesni, ali su odlučili da to prećute.
Vlatka Ozimec je prvi put uzela Marka u naručje kada je imao mesec dana. Iz varaždinskog Centra za socijalni rad javili su im da su dobili novorođenče koje se odrekla biološka majka.
"U medicinskoj dokumentaciji koju smo dobili prilikom usvajanja je ukazano da je dete potpuno zdravo, što je bio i naš uslov za usvajanje, pisalo je da je Apgar bod 10/10. Dete nam je došlo sa mesec i po dana, a kada smo ga smestili u naš dom, vrlo brzo sam shvatila da sa tim detetom nešto neće biti u redu", kaže Vlatka Ozimec.
Lekari su ubrzo potvrdili njene sumnje.
"Onda sam pozvala CZS i obavestila ih o tome, a oni su rekli da mogu da vratim dete. Nisam mogla da verujem šta sam čula svojim ušima. Strašno sam se iznenadila, kao da sam kupila pokvarenu salamu u prodavnici pa ćemo sad nešto da vratim. Ja sam se naravno za to dete, za to biće vezala za tih mesec, dva. Koliko god bilo teško i ne znajući šta me sve čeka kroz budućnost s njim, rekla sam ako je tako trebalo biti suđeno, onda će tako biti. Ja ću taj zadatak i tu misiju života prihvatiti i boriću se za to dete jer ja verujem da mi zajedno možemo puno toga da napravimo, kaže ova hrabra majka.
Rođenog brata, koji će ostati anoniman, kao i majka, Marko je upoznao pre manje od godinu dana. Njihova veza se dogodila sasvim slučajno.
"Slučajno sam uključila televizor. I vidim na TV-u dete slično mom detetu, ne slično, ali isto. I ja ne mogu da verujem i slušam šta žena priča", kaže anonimna majka koja čekala dve godine nakon što je njen sin napunio 18 godina da bi mogla da pozove majku deteta koje je videla na televiziji.
"Bože moj, ima još četvoro dece pre njega"
Svi segmenti njihovih životnih priča su se u tom trenutku složili i obema je postalo jasno da im je Centar preko kojeg su usvojile decu prećutao jednu životno važnu informaciju – da će deca verovatno biti teško bolesna.
U Centru su drugoj majci rekli kada je došla da potpiše papire za usvajanje da može da sazna da li njen sin ima braću ili sestre tek kada napuni 18 godina.
Veliki zdravstveni problemi počeli su već sa pet meseci.
"Kada smo prvi put došli u bolnicu, Rebro je poslao službenu zabelešku varaždinskom centru i Varaždin je poslao sve papire. Međutim, ti papiri su završili u mojim rukama. Nisam znala šta je u koverti, mislila sam da su to svi nalazi koje su napravili u bolnici dok posle tri meseca dete ponovo nije završilo u bolnici, otišla sam da vidim te papire i tek tada sam shvatila kakvi su papiri u toj koverti“, kaže majka.
Istinu su joj otkrila dokumenta Centra za socijalni rad, koja su stavljena uz kovertu sa nalazima iz bolnice. Biološka majka ovih mladića pregledana je neposredno pred peti porođaj 2005. godine.
"Lekari su utvrdili da žena ima blažu mentalnu retardaciju, da je podeljena ličnost, mišljenje su dali i socijalni radnici, a imamo i njihove papire u kojima navode da je žena lutalica, da nema krov nad glavom, ona nije svesna svojih postupaka, to je bio šok za nas, bože moj, pre njega je još četvoro dece", kaže majka.
Dokumenti koji su slučajno dospeli u ruke ovih majki nesumnjivo govore da su informacije koje su im uskraćene bile dobro poznate stručnom timu.
"Osećate se prevarenim, diskriminisanim, tužnim, bez obzira što ste prihvatili život koji ste prihvatili, znajući posle toliko godina kroz koju smo težinu života prošli ja i moje dete, moja porodica, baka, deda, prijatelji. Nije samo težina mene i mog deteta", kaže Vlatka Ozimec.
Svu dokumentaciju koju imaju dali su advokatu.
"Postoji moralna i zakonska obaveza da nekoga obavestite o zdravstvenom stanju, posebno u ovakvim slučajevima kada imate relevantnu medicinsku dokumentaciju da postoje ozbiljne poteškoće i zdravstveni problemi", objašnjava advokat Nino Ćosić i dodaje da je to velika greška varaždinskog CZS.
Trebalo je obavestiti usvojitelje...
Od Hrvatskog zavoda za socijalni rad i resornog ministarstva tražili su izjave i obeštećenje. O ovom slučaju oglasilo se hrvatsko ministarstvo, dok Zavod za socijalni rad nije želeo da govori o konkretnom slučaju.
Ministarstvo ističe:
"Tokom procesa usvajanja vrši se selekcija potencijalnih usvojitelja u odnosu na osobine deteta, pri čemu su stručni radnici dužni da upoznaju potencijalne usvojitelje koji su najpogodniji za usvajanje pojedinog deteta sa svim podacima o porodičnoj istoriji, zdravstvenom stanju i anamnezu deteta, zdravlje i anamnezu roditelja i druge karakteristike, specifične karakteristike i potrebe deteta, koje poseduju u tom trenutku i o kojima imaju saznanja."
U Hrvatskom zavodu za socijalni rad nisu želeli da govore o konkretnom slučaju, ali su iz ministarstva otkrili da su u saopštenju napisali da su ova usvajanja sprovedena u skladu sa tada važećim propisima. Uprkos upozorenju advokata o dokumentaciji koja govori suprotno.
Ove mame traže nadoknadu za sigurnost da će njihova deca, kao i oni koji su im posvetili život, dobiti svu negu koja im je potrebna.
"Ovo nije iz neke potrebe da finansijski procvetamo, jer nema novca kojim se može platiti sopstveni život, koji je zapravo izgubljen. Deca nam rastu, starimo, razboljevamo se", kaže on ističe Vlatka Ozimec.
Istrajnost ove dve majke, koje nisu odustajale od njih, isplatila se maksimalno. Marko razume skoro sve što mu se kaže. Komunicira pomoću piktograma, iako nikada neće progovoriti, zaista pokazuje svoje emocije.
"Zapravo sam srećna što sam imala priliku da brinem o takvoj osobi jer sam od njega dobila mnogo pozitivnih stvari. Kroz ovo dete sam shvatila šta je najvažnije u životu, a to je zdravlje, sreća i ljubav", kaže majka Vlatka.
"Hoću istinu, želim pravdu"
Iako se sistem svih ovih godina nikada nije pitao kako su i kako se sa svime snalaze, dodatnu snagu im je dao telefonski poziv koji ih je povezao pre manje od godinu dana.
"Recimo da se Vlatki nešto desi, ja ću Marku pomoći", kaže druga majka.
Smeštaj koji se trenutno nudi nema, kažu, sve što je potrebno osobama sa višestrukim invaliditetom.
"Dobijete to dete i pomisli u sebi, hvala Bogu, danas, sutra kad ostarim, imaćeš nekoga ko će ti dati čašu vode, kome ćeš dati sve jer nemaš nikoga. I na kraju, nije da će ti dati čašu vode, nego ti moliš Boga da umre samo jedan dan pre tebe, da ne znaš kako se muči i pati", kaže majka usvojenog dečaka.
Pošto tri meseca nisu dobili nikakav odgovor od institucija kojima se njihov advokat obratio, spremni su da podnesu tužbu.
"Hoću istinu, želim pravdu. Mislim da neko mora da odgovara za ono što je učinjeno, ne samo meni i mom detetu, već i svim porodicama koje su prošle na takav način. Želim da neko budite odgovorni“, kaže Vlatka Ozimec.
Vlatki je bešćutno ponuđeno da vrati Marka. Ali nijedna od ovih žena nikada nije ni razmatrala tu opciju. Umesto toga, oni su ceo svoj život podredili svojim potrebama.
Možda bi, čak i kada bi mogli da biraju, svesno izabrali ovu decu. Ali ostaviti ih u mraku, ne pripremati ih za ono što ih čeka, skrivati istinu, kažu, u najmanju ruku nepravedno.
(Kurir.rs/Dnevnik.hr)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
