Živojin Lazić, Solunac i heroj iz Prvog svetskog rata za života je bio simbol stradanja i nepobedivosti srpskog ratnika. Čovek čije se fotografije i danas koriste za ilustraciju Velikog rata i stradanja Srba u njemu. Mlađim, a i starijim generacijama malo je poznato da je Živojin Lazić bio veliki navijač Crvene zvezde.
Po objavljivanju rata, Živojin Lazić (1893 - 1986) bio je kao mitraljezac raspoređen u treću četu, trećeg bataljona 17. puka u Valjevu, vojske Kraljevine Srbije. Tukao se sa nemačkom, austrougarskom i bugarskom vojskom, a preživeo je albansku golgotu i bojeve na Kajmakčalanu i kao pobednik se vratio u Srbiju.
U žižu javnosti dospeo je 1974. godine kada je peške otišao na Kajmakčalan da oda poštu svojim poginulim ratnim drugovima. Putovao je 23 dana. Samo godinu dana kasnije, napisao je pismo "Zvezdinoj reviji" povodom utakmice Crvene zvezde i Reala iz Madrida 1975. godine. Tada je prvi put otkrio za koga navija.
Portal RSB objavio je pismo solunskog ratnika Živojina Lazića fudbalerima Crvene zvezde, u celini:
" Draga naša deco, Teram 83-ću godinu. Ljubitelj sam svih sportova, a vatreni navijač Crvene zvezde. Sinoć od 21 časa posmatrao sam na televiziji utakmicu sa Realom u Madridu. Niste imali sreće, pa ipak ja Vam čestitam na borbenosti. Želeo bih da 19. marta dođem u Beograd, da vas, naše borce vidim na delu, da sa vama učestvujem u velikoj pobedi.
Sve vas deco, igrače, pozdravlja čika Živojin Lazić, selo Sanković, z. p. Mionica valjevska.
----------------------------------------------------------------------------------------------------
„I želja je postala stvarnost. Doputovao je Živojin u Beograd. Starina, veseljak. Živahan i nasmejan, sa mladićkim srcem, ne obazirući se na breme svojih godina. Rumenih obraza, ukrašenih sedim brkovima, u odori koja nas vraća u prošlost. Šajkača, crni koporan sa ordenjem na grudima, pantalone od čoje, rukom vezene čarape i novi žuti opanci. A za pojasom, solunska čuturica, ispunjena valjevskom prepečenicom koju je deda Živojin sam ispekao.
Došao je u našu redakciju, sa unukom Stevom Lazićem, sprinterom našeg Atletskog kluba. Došao je da nas pozdravi i vidi. Da priča kako se nedavno, prošlog leta, peo na Kajmakčalan. Kako je ispunio zavet dat palim drugovima iz 17. Pešadijskog puka Drinske divizije. Doneo je i delove šrapnela nađenih u kamenjaru ove kote. Kaže da je pronašao svoj rov, obrastao u travu, u kome je bio komandir mitraljeskog gnezda. Rov u kome je proveo najstravičniji period svoje mladosti, rov u kome su ostali njegovi vršnjaci da bi vekovima čuvali granice naše slobode.
Pokazivao je deda Živojinsvoj ratni dnevnik. Tekao je razgovor uz čašicu izvrsne rakije. Sećao se starac i lepih dana. Fudbalskih utakmica u Solunu, u kojima su uvek pobeđivali Italijani, jer ,,bili su bolji“.
– Voleo sam sport, iako nikada nisam igrao ni fudbal ni neku drugu igru. Tu ljubav sam preneo i na decu. Jedan sin mi je nastavnik fiskulture, a unuk – atletičar.
Vreme je kroz razgovor brzo proticalo. Neumitno se približavao događaj koji smo svi željno iščekivali – utakmica sa Realom. Krenuli smo na Brdo, sa zebnjom na srcu. Samo je deda Živojin bio vedar. Rasterivao nam crne slutnje:
– Pa ovde je čitava armija ljudi – uskliknuo je deda Živojin ugledavši 100.000 zvezdinih navijača, ,,100.000 boraca“, kako ih je on video. Ostavili smo ga u loži da sam preživljava trenutke drame i trijumfa i posmatrali ga iz prikrajka. Kako reaguje?
Dizao se na svaki šut upućen ka golu Madriđana, pozdravljao svaku uspešnu akciju naših mladića. Jedanput mu se spontano iz grla oteo borbeni poklič: Uraaaaa… Penali. Skupila se oko starca, koji je pomno pratio sve što se događa, grupica mladih, da bi mu za svaki zvezdin gol ljubila šajkaču i čestitala mu, odajući mu priznanje što je i on uveličao ovu pobedu, ovo neviđeno slavlje. A on? Srećan, presrećan. Verovao je i ranije u tu svoju, Zvedinu decu, u njihovu konačnu pobedu.
Sve je završeno iako ne želi da napusti poprište jedne od najslavnijih pobeda Crvene zvezde i jugoslovenskog sporta. Nastavili smo razgovor sa deda Živojinom, želeći da čujemo njegove utiske.
– Uživao sam. Bila je to borba, prava borba koja me je vratila u prošlost. Alal vera ovoj našoj deci, to su divovi, junaci.
Ko vam se, deda Živojine, najviše svideo?
– Savić. Strašan je. On prvi ide napred, probija led. A Keri je bedem, taj bi zakočio i cela dva puka. Olja? Olja je junak, junačina, heroj…A kod njih je opasan onaj smutljivac, Sa, Sa, Santiljana. Uplašio sam se samo u jednom trenutku, kada su počeli penali. Rekao sam: zar sada, posle svega, da ovako izgubimo?
Otišli smo sa stadiona osvetljenog bakljama u ovoj noći trijumfa, otišli sa deda Živojinom koji je žurio da se vrati u svoje Sankoviće, da svojim seljanima ispriča o svemu što se odigralo. Na rastanku nam je poručio:
– Pobeđivaćemo mi još 100 godina, do god u srcima postoji ovakvo junačko srce. Doći ću opet. Jer, junaštvo nas je održalo, junaštvo će nas i izneti.“
Crvena zvezda, predvođena trenerom Miljanom Miljaniće, 19. marta 1975. godine izbacila je Real iz Madrida u četvrtfinalu Kupa kupova. Posle 2:0 za "kraljevski klub" u Madridu i golova Karlosa Santiljane i Gintera Necera, istim rezultatom slavila je Crvena zvezda u Beogradu nakon što su strelci bili Dragan Džajić i golman Ognjen Olja Petrović iz jedanaesterca. Posle penal ruleta i rezultata 5:5, usledila su dva promašaja Bratislava Đorđevića i Benita, a onda su se radovali crveno-beli. Prvo je Slobodan Cole Janković bio precizan sa bele tačke, da bi junak utakmice golman Olja Petrović ukrotio šut Karlosa Santiljane, najboljeg igrača Reala.
Kurir sport/A. Radonić
Foto Kurir
