Najnovije vesti

ŽIVEO SAM SA PACOVIMA, NISMO IMALI ŠTA DA JEDEMO, STOMAK MI JE VRIŠTAO: Ispovest fudbalera LEDI KRV u žilama VIDEO
Foto: Profimedia

KAKVA PRIČA

ŽIVEO SAM SA PACOVIMA, NISMO IMALI ŠTA DA JEDEMO, STOMAK MI JE VRIŠTAO: Ispovest fudbalera LEDI KRV u žilama VIDEO

Fudbal

Iako je slavu stekao igrajući za Sporting, Mančester junajted, Valensiju i Lacio portugalski fudbaler Nani je priznao da mu uprkos luksuzu život nije bio lak.

- Jednog dana sam, još kao dete, postao svestan da je Bog izabrao mene da budem fudbaler. Ali moja priča počinje gladovanjem. Živeo sam sa majkom i osmoro braće i sestara u kući koja je imala rupe u podu iz koje su izlazili pacovi i gušteri. Kada bi padala kiša krov smo promenili plastikom. Nismo imali ništa da jedemo, borili smo se za živote, napisao je Nani za “Players tribune".

Nanijev stariji brat otišao je na Zelenortska Ostrva u potrazi za boljim životom, odakle je poreklom i mesecima se nije vraćao.

- Jedan od starije braće došao je na ideju kako da dođemo do novca. Otišao je na Zelenortska ostrva i meseci su prolazili on se nije oglašavao ni pojavljivao. Previše sam ga voleo da bih bio besan na njega, ali njegovo odsustvo je mojoj majci prilično otežalo život. Ostala je sa malom decom, od kojih sam ja bio najmlađi. Morala je da se stara o svima nama. Živeli smo u mestu blizu Lisabona. Sve je radila samo da bi nas prehranila. Pevala je, radila u restoranu, čak i u vatrogasnoj stanici. Usledili su još teži dani.

- Posle nekoliko godina majka je upoznala novog čoveka. On nije hteo da živi u našoj kući, nego je tražio da se preselimo u njegovu koja je bila u još gorem stanju. Nas desetoro je delilo jedno kupatilo, jednu dnevnu sobu, jednu kuhinju... Spavao sam na kauču. Na sve sam se navikao, skoro na sve. Jedina stvar na koju nikad čovek ne možete da se navikne je glad, kaže Nani.

I u hrani se oskudevalo.

- Ko je osetio glad, toliko da mu usta budu suva, stomak da vrišti, a telo bude toliko slabo da ne može ništada radi, on zna o čemu pričam. Jednog dana me je moj, pet godina stariji, brat pitao: Zašto ne odemo u bogati deo Lisabona datražimo hranu? Imao sam 10 godina i nisam bio siguran da je to pametna ideja. Ali Paulo je znao da će oni imati višakhrane. Bio sam zapanjen. Davali su nam krekere, supu, hleb, kupovali nam hranu. Čak smo stekli i nekogprijatelja. Mislim da smo im se dopali jer nismo krali, nego smo bili iskreno gladni, otkriva Nani.

- Jednog dana dok smo igrali fudbal moj brat Paulo je ušao u piceriju i tražio picu, rekli su da nemaju. Međutim, neka žena nas je pozvala i dala nam picu. Kakav ukus! Ljudi će misliti da preterujem, ali garantujem vam da i dan danas mogu da osetim ukus te pice. Žena nas je pitala šta radimo i rekli smo da igramo fudbal, pa nas je pozvala da dođemo i sutradan... Gledala nas je dok igramo fudbal i rekla nam: Slušajte, imam jednog prijatelja, profesionalnog fudbalera. Možda može da vam pomogne. Prijatelj je bio, ni manje ni više, Marko Aurelio. I tako smo tražili picu, a dobili probu u jednom od najboljih klubova u Portugalu – u Sportingu, rekao je Nani.

Kurir sport

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...