Ako Faruka Hadžibegića pitate da li se uoči meča sa Argentinom plašio Dijega Maradone, pogledaće vas direktno u oči i sa izvesnom dozom sete na licu, odgovoriti:
- Imao sam pored sebe Papeta, Piksija, Deju, Zlatka, Jozu... Čega da se bojim? Živeli smo kao familija, disali jednim plu}ima. Žene odu po buticima, mi igramo remija i pokera. Ali kada Švabo dune u pištaljku, nema više zajebancije. Na treningu i utakmici, svi za jednog, jedan za sve. Da mi je da mogu još malo da proživim sa tim ljudima, rodio bih se ponovo - rekao je Faruk Hadžibegić gostujući u podkastu Nebojše Petrovića "Mojih Top 11".
Vojsku je Faruk Hadžibegić služio u Beogradu, one olimpijske 1984. godine.
- Jedini sam u istoriji bivše države kome je u vojnoj knjižici pisalo sedam meseci i dva dana vojne službe. Bio sam oženjen, imao sam bebu, a kao nosilac olimpijske baklje u Sarajevu dobio sam dodatnih mesec dana poštede. Toza me je stavio na spisak putnika za Evropsko prvenstvo, ali sam u Francusku otišao fizički nespreman.
Nisu pomogli ni svakodnevni treninzi na stadionu JNA:
- Džaja me zvao telefonom, kaže 'ljut sam na tebe, kako si mogao da izabereš Partizan, pored žive Crvene zvezde". Ma ja se nisam ni pitao, naredili su i gotovo. Služio sam na Banjici, streljačka pešadija. Bili smo obezbeđenje komandnog voda. Sećam se manevara u Smederevu, idemo oko Beograda i lovimo rezerviste. A oni raspalili roštilj u šumi, nikada se više kupusa nisam najeo u životu. Pa vežbe helikopterskog desanta, imali smo jednog Slovenca, kao grmalj, a zadužio pušku od 500 grama. A mučeni Fadil Fajkić iz Zenice, nema ga šaka jada, morao je da tegli nosač mitraljeza. Vojska je čudo. Naučiš da poštuješ hijerarhiju, red i disciplinu.
Naporno je trenirao i održavao formu za nove fudbalske izazove.
- Trener Partizana je bio Miloš Milutinović, svi su bili maksimalno korektni i imao sam optimalne uslove za rad. U to vreme, sve sportske ekipe koje gostuju u Beogradu, odsedale su u hotelu Palas. Tu smo se skupljali, pili kafu, ručali, preuzimali karte, odatle išli na utakmice. Sećam se druženja sa Draženom Petrovićem i ostalim vedetama jugoslovenskog sporta. Jednom prilikom je Dinamo iz Vinkovaca bio u karantinu i trener Tonko Vukušić mi je napisao kompletan plan i program treninga na papiru. Nije se gledalo ko je plavi, žuti, crveni. Jednostavno, bio sam reprezentativac i Tonko je želeo da mi pomogne da ostanem u reprezentativnoj formi. Taj gest mu nikada nisam zaboravio.
Nije imao mnogo transfera u karijeri, ali je svaki imao dovoljno materijala za vrhunski filmski scenario.
- Od Sarajeva sam za novi ugovor dobio više novca nego što je ponudio Hajduk iz Splita. Zvao sam oca i rekao "tata, rešili smo egzistenciju". Tri dana pre početka prvenstva, zove me Salem Prolić, poznati sudija i spaja me sa Mihajlom Ivanovićem, novinarom iz Beograda. Miki me pita da li bih išao u Betis. Ja kao najveće tele, kažem hoću. On gura slušalicu Zoranu Vekiću, bivšem igraču OFK Beograda i poznatom menadžeru, ovaj mi kaže "mi tebe znamo, ti nas ne znaš, ali kada sletiš u Sevilju, moramo da se zagrlimo kao da se poznajemo ceo život". Tog trenutka, ja nisam više bogat čovek, već "frontalni kokuz".
Ugovor je potpisan u Beogradu, u prostorijama Fudbalskog saveza Jugoslavije.
- Bili su generalni sekretar Branko Pejović i čovek zadužen za međunarodne odnose Dušan Maravić. Kada sam stavio paraf na papir, predsednik Betisa Francisko Borbolja je skinuo sa ruke zlatni Kartije i poklonio ga Duci Maraviću. U Sevilji fešta, otvara se sezona protiv Penjarola, predstavljaju mene i Kalderona, čuvenog reprezentativca Argentine sa dva Mundijala (1982, 1990). Uveče banket kod predsednika, Borbolja me nudi nekim slatkišem sa stola, ja umesto da kažem "ne mogu" (no puedo), kažem "ne volim te" (no te quiero). Svi su popadali od smeha. Ja se od stida okrenem na drugu stranu i skočim u bazen.
Šta bi dao da je u tom trenutku mogao da se teleportuje na Baščaršiju.
- Plakao sam te noći kao mala beba. Zovem oca i kažem "stari, ja se vraćam za Sarajevo, nije ovo za mene". On kaže "ti nisi normalan" i spusti mi slušalicu. Prespavam i sutradan, da ne veruješ, kao da sam rođen u Sevilji. Sve je bilo fenomenalno. Proveo sam dve divne godine u jednom od najlepših gradova u Španiji. I dan danas postoje dva kluba navijača Betisa, registrovana pod imenom "Faruk Hadžibegić" - zaključio je bivši fudbaler.
Kurir sport/Mojih Top 11
NE PROPUSTITE
