Jovan Mijatović definitivno je mladi fudbaler koji je obeležio sezonu u Srbiji. Ušao je na mala vrata u Crvenu zvezdu, osvojio duplu krunu, a onda ove jeseni prosto eksplodirao u crveno-belom dresu, utakmicama u Superligi i Ligi šampiona.
Pred najradosniji hrišćanski praznik Božić Jovan Mijatović dao je intervju Kurir, u kojem je pričao o raznim temama.
Kako ćete proslaviti Božić?
- U krugu porodice! Žao mi je što neću imati mnogo vremena, jer 8. januara počinju pripreme Crvene zvezde. Uživam u svakom Božiću. Mijatovići ga slave u širem krugu porodice. Bude nas oko 30 do 40 zajedno. Svi budemo za istim stolom. Baš onako po srpski. Osećaj je fenomenalan, posebno za Badnji dan, kao i na Božićnoj liturgiji, mada ja svake nedelje idem na službu. Ustaćemo u 5.00 ujutro i sa ocem i bratom otići po badnjak, a onda sledi doček Božića - objasnio je Jovan Mijatović.
Završena je Liga šampiona. Kakav je utisak na vas ostavilo to takmičenje?
- Velika je stvar debitovati u tom takmičenju, a ja sam to uspeo sa 18 godina. Nije bilo srećnijeg deteta od mene u tom trenutku. Ponikao sam ovde u Zvezdi i za Zvezdu sam igrao u Ligi šampiona. (hvata se za glavu) Pre pet godina, sanjao sam o tome, a sada je to postala realnost. Mnogo toga sam naučio na utakmicama, gledao sam Halanda šta radi, njegova prva dva do tri koraka... Koliko je eksplozivan, da sam sebi napravi šansu, to mi je zapalo za oko. I on je promašivao protiv nas, kao i ja protiv Jang Bojsa. Ha, ha, ha...
Žalite li za propuštenim šansama protiv Sitija u Beogradu i Jang Bojsa u Bernu?
- Nažalost i promašaji su sastavni deo fudbala. Ali, i oni se praštaju kada na terenu gineš za svoj klub .
Kakav je osećaj igrati protiv Halanda, Griliša, Stounsa... Igrača koje te do juče gledali na TV?
- Nije mi bilo svejedno pre početka utakmice. Koliko god se trudio da ne razumišljaš o njima, ipak su ti u glavi. Ali, kad sam izašao na teren, sve je bilo kao rukom odneseno. Namestim ja svoju psihu, da idem na pobedu. Nije to problem. Ušao sam na teren protiv Sitija, kao da igram svaki drugu utakmicu.
Koliko vam znači činjenica što ste ove godine protiv Javora, Železničara i Mladosti iz Lučana golovima doneli Zvezdi bodove?
- Mnogo, stvarno mnogo. U svaku utakmicu sam ulazio motivisan 101 odsto. Nikada ne gledam ko je na drugoj strani. Želim da dam gol. Ne štedim se nikada i bukvalno posle svakog meča ako ne mogu da stojim na nogama, onda znam da je to to, da sam dao sve od sebe.
Kako vam je sve izgledalo tokom leta? Da li ste uopšte mislili da ćete u decembru doći na ovaj nivo?
- Iskreno, ne! Na pripremama sam čekao svoju šansu, vredno radio... Zvezda je letos izgledala fantastično, delovalo mi je da ćemo se prošetati kroz našu ligu. Nažalost, došle su neke loše igre, ušli smo u krizu. Dešavaju se takve stvari u fudbalu.
Mnogo se priča ove zime o vašem odlasku iz Zvezde. Pominju se Juventus, Fejenord, Zenit... Za koga će igrati Jovan Mijatović u februaru?
- Meni je Crvena zvezda najbitnija u životu! Naravno, pored moje porodice. Ne razmišljam o tome ko želi da me odvede. Glava je nameštena samo na Zvezdu. Da ovde dam svoj maksimum, da pomognem ekipi, da osvojimo duplu krunu. Ako dođe do toga, da mora da se vidi, onda ćemo videti, gde ćemo i šta ćemo.
Gde Jovan Mijatović vidi sebe do kraja sezone i koja mu je želja?
- Nemam strah! Želja mi je da osvojim drugu duplu krunu zaredom sa Crvenom zvezdom. Da ostavim trag na Marakani. To je moj cilj.
Prošle sezone nosili ste broj 9, ove 22. Da li je Zvezdina "devetka" toliko breme?
- Nisam osećao pritisak kada sam nosio "devetku". Naravno, dobro znam ko je nosio taj broj na Zvezdinom dresu. Da sam se plašio, ništa ne bih pokazao prošle sezone i sada bih verovatno bio negde na pozajmici. Kada su mi u klubu rekli da promenim broj, rekao sam u redu je. Ispalo je baš kako treba.
Možete li reći nešto o početku svoje karijere, kako ste zavoleli fudbal?
- Nisam imao ni četiri godine kada sam počeo da treniram. Bilo je to u BSK iz Batajnice kod trenera Branka Rnića. Šutirao sam u kući šta sam stigao. Jastuk, papuče, loptu... Ma, pravio sam nered po kući. Roditelji su se hvatali za glavu i tako me je otac odveo na fudbal.
Kako ste došli u Crvenu zvezdu?
- Pet godina sam bio u BSK, dolazim u Zvezdu na poziv Dalibora Škorića, bivšeg igrača crveno-belih. Ovim putem njega i pomoćnika Luku Pavlovića mnogo pozdravljam. Mnogo me je naučio. Svi u mojoj porodici su zvezdaši.
Kako ste dobili nadimak Bekam?
- To je bilo kod trenera Branka Rnića u školi fudbala, imao sam pet godina. Šutirao sam slobodnjake i pogađao. I tako sam postao Bekam. Ha, ha, ha.
Ko je od trenera tokom karijere posebno uticao na vas?
- Pomenuo sam već Dalibora Škorića, a želim da istaknem i Branka Čavića. Oni su mi pomagali najviše na polju psihe.
U koju školu idete i kako uspevate da uskladite obaveze sa profesionalnim fudbalom?
- Idem u obrazovni sistem "Crnjanski", to je privatna gimnazija. Vanredno polažem ispite. Sve zbog toga da bih mogao što više da se posvetim fudbalu.
Koliko vam je važna podrška porodice?
- Mnogo. Majka i otac su najveća podrška. Svaki njihov komentar, mišljenje, reč su mi mnogo važni. Znam da mi žele dobro i da hoće da mi pomognu. Kada sam pogodio stativu protiv Sitija, svi su skočili na tribinama. Tata mi je posle rekao da bi vikao "Ovo je moj sin", samo da sam pogodio mrežu. Na kraju mi je rekao da dignem glavu, da idem dalje i da je velika stvar protiv Sitija ući u dve gol šanse.
Od koga u svlačionici se trudite da dobijete savete? Ko je tu blagonaklon prema mladim igračima?
- Svi! Nije kliše, stvarno svi pomažu. Trude se da budemo bolji. Niko nas ne ponižava, toga nema u Zvezdi. Mi smo ovde jedna velika porodica, gde jedni drugima pomažemo.
Ko vam je uzor u fudbalskom, a ko u ljudskom smislu?
- U fudbalskom definitivno Kristijano Ronaldo! On je čovek koji je do uspeha došao trudom i radom. Kao čovek želim da budem kao moj tata - objasnio je Jovan Mijatović.
Napomena: Zabranjeno preuzimanje delova teksta bez pisane dozvole autora i uredništva Kurira
Kurir sport/Aleksandar Radonić
NE PROPUSTITE
