Kako ste, kako se osećate? - Umorno, isceđeno i prazno. Uvek je tako, jednostavno, u stanju stresa i pod večitim pritiskom, a kad sve prođe, ne samo što je pao teret... Prazno. Bez emocija, bez ičega. Gotovo... Pogotovo ako se zna da već za deset dana počinjemo pripreme za Svetski kup, sve ovo je u sistemu Olimpijskih igara 2020. godine - kaže Savić.
Kad god pomislim na vas, pada mi na pamet onaj stih iz pesme Bijelog dugmeta "Šta bi dao da si na mom mjestu". Koja je cena toga da se bude na vašem mestu, verovatno jednom od najpoželjnijih? - Cena je verovatno malo izgubljenog zdravlja, jedno 46 kila viška i večito žrtvovanje porodice zarad posla.
Koliko ste zadovoljni načinom na koji ste vodili tim tokom EP? - Zadovoljstvo može da izazove samo to kako smo igrali. S obzirom na to da smo napravili malo drugačije pripreme, kad se osvoji zlato, možemo da budem srećni. Zadovoljni ne! Jer bilo je dosta negativnih pokazatelja koje u što skorijoj budućnosti moramo da popravimo. Ne postoji perfektno odigrana utakmica, ali negativnosti moraju da se ispolje da bi se ispravile.
Oni koji su utakmice pratili preko TV imali su privilegiju da malo intimnije "uđu" u tim za vreme tajm-auta. Vaši saveti nisu bili duži od dve-tri rečenice, toliko se poznajete u dušu. - Ima tu jedna zanimljivost, tu je čuvena pecaljka, pa ozbiljan problem da imamo i hrvatsku i crnogorsku reprezentaciju, pomoćni trener Italijana je Hrvat, pomoćni trener Španaca priča srpski... Oni sve te stvari mogu da slušaju. Tako da imamo dogovor između nas da se u što kraćem objasni taktička varijanta kako bismo mi razumeli, a drugima da ostane znak pitanja.
Tajm-aut protiv Hrvatske svima je zapao za oko, tada kažete igračima: "Znam da ste crkli, ali i oni su." Videli smo da potpuno osećate tim, ali i dalje tražite još malo. - Realno je tako, prepozna se to po licima, po ritmu... Ali i prepoznavanje protivnika je bitna stvar. To je bila moja podrška celokupnoj našoj ekipi u stanju u kom se nalazila. Može da se kaže i bodrenje.
Imali ste dva početka kad je reprezentacija u pitanju. Prvi kao igrač 1994, usred sankcija, a onda i kao trener 2012. godine. Možete li to da uporedite, je li bilo straha, nemira? - Ne, apsolutno. Sama pomisao na to da ćeš igrati za reprezentaciju je prvo šok, pa onda dođe do toga da moraš da shvatiš ko su ljudi koji su pored tebe i koga predstavljaš. Sigurno je bilo blagog straha, ali i neverovatne treme. Što se trenerskog poziva tiče, tu je postojao samo pritisak, i to onaj koji sam sam sebi napravio. Ali Barselona 2013. i to sedmo mesto su došli kao šok terapija, ne samo meni nego i igračima i jednostavno smo krenuli od nule.
Kako vam se sada čini, imali ste i prijem kod predsednika, mislite li da će vaterpolo kao avangardni sport dobiti koliko-toliko adekvatan tretman i podršku. - Moram da ponovim da vaterpolo iz nacionalnog budžeta dobija sasvim dovoljna sredstava za pripreme. Naš problem su klubovi. Nije samo vaterpolo u krizi nego i svi ostali sportovi. Srpski sport u poslednjoj deceniji pravi neverovatne rezultate, i to uz ogromne probleme s kojima se susreće. Siguran sam da će država uspostaviti ozbiljan plan i program da razvoj sporta bude na ivici onoga što zaslužuje, ali i da bude u skladu s materijalnim mogućnostima države. Nadam se da ćemo napraviti sistem koji će funkcionisati u narednih 30 do 50 godina.
Šta je to što je neophodno? Neki bazen isključivo za vaterpoliste, neki nacionalni centar? - Mi imamo razorenu infrastrukturu pre svega kad je reč o bazenima. Šta god radili na suvom, nema smisla, jer nam treba voda. Trebaju nam bazeni, i u Beogradu još koji olimpijski bazen. Tu je edukacija trenera, igrača i sveprisutnih roditelja, ne samo što se tiče odnosa prema grbu, zastavi, reprezentaciji nego i kolektivnom sportu kao izuzetnoj grani, koja je neizostavni deo naših života. A sve u svrhu najboljeg.
Do kada mislite da gurate u ovom pravcu? - Dokle god osećam sposobnost i ljubav prema onome što radim. Kad dođe do zasićenja, onda ću prestati, kao što sam uradio i kao igrač. Ako nema strasti i ljubavi, onda bolje da se sklonim. Zamoli bismo vas da prolongirate što je duže moguće. - Da (smeh).
Bez vaterpola ne mogu da živim Posle svega što ste odradili u ovoj godini, sada dolazite u kamp Number One u Vrnjačku Banju da radite s najmlađima. Je li to ta ljubav? Ne znam šta vas pokreće... - To je poenta. Probao sam posle OI da budem samo trener reprezentacije Srbije, ali sam shvatio da to nije moj film. Bukvalno statiram, nisam glavni glumac, a svi volimo da budemo glavni glumci. Bez rada, bez vaterpola ne mogu da živim, to je moja zvezda vodilja. Mogu da se odmaram sedam dana, a onda počinjem da cupkam nogom i tražim šta ću da radim. Moje mesto nije u fotelji, nego pored bazena.
Milan Rašević/foto: Milan Rašević, AP
