Najnovije vesti

TEATAR APSURDA U SRPSKOJ ODBOJCI Anja Spasojević: Ne verujem u bolje sutra, ali mu se nadam (FOTO)
Foto: Zorana Jevtić

KOLUMNA

TEATAR APSURDA U SRPSKOJ ODBOJCI Anja Spasojević: Ne verujem u bolje sutra, ali mu se nadam (FOTO)

Ostali sportovi

Analizu stanja u sportu u kom smo aktuleni prvaci Evrope u ženskoj i muškoj konkurenciji, a istovremeno svedočimo lošem stanju u mlađim kategorijama, za Kurir donosi nekadašnja odbojkašica Anja Spasojević, danas Pešić. 

Za Kurir piše: Anja Spasojević Pešić

Srbija je dvostruki šampion Evrope u odbojci! Devojke su ponovile uspeh od pre dve godine, a momci su na spektakularan način iznenadili sve! Da, znam, ovo svakako nije novost, ali obzirom da se uspesi naše odbojke relativno brzo arhiviraju i praktično ne spominju do nekog novog takmičenja (na kom se podrazumeva medalja) svidelo mi se da to nekako naglasim. Pritom, ovaj podatak predstavlja idealnu uvertiru za temu na koju me je redakcija Kurira zamolila da napišem ove redove - sve slabija domaća liga kao potpuna suprotnost dominaciji koju ostvarujemo kao reprezentacija. Realnost koja po meni ima jako puno uzroka, a rešenje niti je jednostavno, niti ga iskreno ja znam niti predlažem, niti je to poenta ovog teksta, ali pokušaću da stvari sagledam kao neko ko je u svemu učestvovao kao igrač, a sada "učestvuje" kao navijač.

foto: Starsport©

Sa jedne strane imamo reprezentaciju (oprostiće mi momci ali fokusiraću se na žene, ipak mislim da u tome imam malo konkretniji uvid, iako znam da ni kod momaka nije puno drugačije) u kojoj igraju neke od najboljih igračica sveta na svojim pozicijama, koje to svakako nisu postale same od sebe, niti su baš sve naučile u inostranim klubovima. Ono što je neoboriva činjenica je da smo izuzetno nadareni kao nacija za kolektivne sportove, da talenata imamo puno, i to je fenomen kojim su se bavili (i još uvek se bave) i mnogi strani stručnjaci. Takođe je činjenica da su te igračice igranjem u vrhunskim klubovima stekle dodatno znanje i iskustvo, ali prve korake su napravile ovde, i odatle pokazale kvalitet koji je neko "napolju" prepoznao. Sve nakon tih prvih koraka je jedan začarani krug, koji naravno počinje od nedostatka ulaganja, mada mislim da ima jos faktora koji dolaze pre ulaganja, a puno utiču na celokupnu situaciju. Ali krenimo redom.

Najočigledniji problem, uvek i svima je novac. I naravno da je novac neophodan za bavljenje bilo čime, ali u ovom slučaju vrzino kolo je u tome kako ga nabaviti. Jer novac sponzori ulažu da bi nešto dobili zar ne? Naravno ovo ne važi za istinske ljubitelje ovog sporta koji novac imaju i ulažu ga iz čiste ljubavi prema odbojci, ne očekujući puno zauzvrat, ali budimo realni, njih je jako malo. Dakle zašto bi neko sponzorisao klub koji na utakmici ima prosečno 50-100 gledalaca, što znači da je vidljivost koju dobijaju ravna nuli? A sa druge strane, kako klub bez sponzora da nađe novac da bi platio bolje igrače, ili im dao bolje uslove za rad kako bi podigli nivo igre i animirali više gledalaca? I to je ono najočiglednije, što mi svi vidimo i znamo, i sležemo ramenima i kažemo da je to tako, i da država treba nešto da uradi uvođenjem Zakona o sportu itd. Da se razumemo, sigurno je da bi dobar Zakon o sportu pomogao, konkretno Turska liga je i počela da "raste" jer je država fantastično stimulisala kompanije da ulažu u sport, ali mislim da postoje stvari koje se mogu uraditi i van ovog najočiglednijeg, ali to zahteva velike promene, i kod igrača i kod klubova, a verovatno i kod saveza.

foto: EPA/TOLGA BOZOGLU

Pre svega, ako se već sve vrti oko para kojih nema, hajde da klubovi prestanu deci da obećavaju kule i gradove koje znaju da nisu u stanju da ispoštuju. Jer to je mač sa dve oštrice, sa jedne strane obećaš puno da bi nekog privukao, a onda mu ne platiš i izazoveš dvostruko nezadovoljstvo, i zbog neisplaćenih plata i zbog osećaja prevarenosti. Hajde da deci ponudimo suštinu, dobar rad, dobre uslove u sali, mogućnost školovanja, a novac će doći kada se stvori kvalitet. Naravno da ne kažem da sportisti treba da igraju za džabe, ali mislim da klubovi treba da budu iskreniji u tome što obećavaju, a sa druge strane da se potrude da privuku decu kvalitetom, koji će im sigurno obezbediti mogućnost da jednog dana sa klubovima pregovaraju o visini svojih primanja. Ali to isto tako znači da klubovi moraju da ulože više u trenere, da ih stimulišu, da ih dodatno edukuju (a oni to svakako treba da rade i sami!), kao i da pokušaju da pronađu druge prednosti koje mogu ponuditi igračima a koje nisu čisto finansijske prirode. Možda je u današnje vreme škola obezvređena, ali smatram da mora biti deo života svakog sportiste, jer se karijera može završiti u sekundi, a onda nastaje veliki problem...Sve ovo pričam iz ličnog iskustva, jer nemojte misliti da je sve bilo predivno pre nekih 20 godina (joj zar toliko...) kada sam igrala domaću ligu. Kada sam imala 18 godina, isticao mi je ugovor sa Zvezdom i iz Italije je došao poznati menadžer da "me vodi". I naravno da je to bilo jako primamljivo, i zbog mogućnosti igranja u tada najjačoj ligi na svetu, i zbog dobrog finansijskog dela ugovora, ali ja sam odlučila da ostanem. Pre svega jer nisam bila spremna, ali i zato što sam znala da ću u Zvezdi imati dobre treninge, i da ćemo igrati Ligu šampiona. Nisam imala iluzije da će mi platiti sve što su obećali, i nisam dobila više od pola, ali ja sam na to gledala kao investiciju u moj napredak. I mislim da nisam pogrešila, i ponovo bih to uradila. Ali Zvezda je tada svim igračicama obezbedila školovanje na jednom univerzitetu, i to je takođe imalo uticaja na moju odluku, jer sam videla da žele da pomognu u nečemu u čemu mogu. Ovo je moje iskustvo, i sigurno je da se može implementirati i u današnje vreme, ali to zahteva puno rada, puno posvećenosti, i puno razumevanja i vere u to što se radi, i možda to donese rezultat za neke buduće generacije. Mada iskreno nisam sigurna da su sve strane (klubovi, igrači i roditelji kao veoma važan faktor po meni) spremne da to urade...

foto: Printscreen

Ali hajde da se vratimo na još nešto što je jako važno, a nažalost jako loše organizovano. Rad sa mlađim kategorijama. Ovo bi trebali biti rasadnici talenata i budućih igrača, državnog i internacionalnog nivoa, u kojima se uče osnove i oni prvi koraci koje sam ranije pomenula. S obzirom da se praktično do seniorskog staža plaća članarina, ove škole bi takođe trebalo da budu samoodržive, i da u slučaju većih klubova donose neki određen prihod koji se može iskoristiti u dalji razvoj kluba, i mlađih i seniorskih ekipa. Međutim, danas nažalost imamo jako puno školica odbojke koje imaju mnogo polaznika, ali nikada nisu "izbacile" nijednog prvoligaškog igrača a kamoli reprezentativca, jer nemaju kvalitetan rad i kvalitetnu selekciju, već se sve svodi na uzimanje članarine i davanje deci lopte da se igraju. Neki klubovi imaju mlađe kategorije koje rade sa gubicima, što je zaista neverovatno. Tu je već problem najviše do samih klubova, tj. školica, i onoga sto postavljaju kao cilj: zaraditi što više para ili napraviti što više igrača. Po meni nije tako teško zamisliti da može i jedno i drugo, jer uz telantovanu decu imamo i onu koja možda neće biti vrhunski igrači, ali koja vole sport kojim se bave, i zašto ih ne animirati da se time bave na pravi način. Nažalost mislim da u velikom broju slučajeva niko ne želi da uloži trud koji je potreban da bi se to ostvarilo. Jer jednostavnije je samo brojati novac na kraju meseca (u slučaju školica) odnosno kukati kako je teško i niko neće da pomogne (u slučaju klubova). Naravno ne smemo generalizovati, nije sve baš tako crno i nisu svi loši, jer kada bi bilo tako ne bismo imali šampione kakve imamo. Ali ima dosta toga lošeg, i mislim da to treba reći, za početak, kako bi se možda nešto promenilo.

foto: Profimedia

Sve ovo, po meni, govori u prilog mišljenju koje sam navela ranije, a to je da ne može za sve da se okrivi država, već da neke stvari treba sagledati malo dalje od površine, pokušati da se problem reši od uzroka, a ne od posledice. Jer smatram da problem upravo leži u nedostatku suštine, u bavljenju sportom zbog para a ne zbog ljubavi prema sportu, zbog rada sa decom bez posvećenosti, zbog obećanja bez pokrića, zbog neprofesionalnosti u radu i traženja izgovora za sve navedeno. Ne mislim da sam ovom izjavom "otkrila toplu vodu" niti da sam iznela neko revolucionarno viđenje svega, ali tvrdim da ukoliko bi se svi potrudili da porade na sebi, ne čekajući da to uradi neko drugi, nešto bi se promenilo. A da li će se to desiti? Najiskrenije? Ne verujem, ali se nadam. Jer zamislite da na našim terenima gledate Tijanu, Rašu, Stefanu, Brankicu, svakog vikenda, i to do neke njihove 22, 23. godine? I da mladi talenti napreduju trenirajući sa njima? Nemoguće, to je utopija. Ili možda nije....

kurir.rs / G.F. 

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...