Katarina Lazović, zlatna devojka srpske odbojke. Sa svega 23 godine svetski je i evropski prvak. Pojavom i igrom pleni na terenu, za nju se može reći da je gracija u pravom smislu te reči.
Katarina Lazović trenutno igra u Pekingu, u dalekoj Kini dočekaće Novu 2023. godinu i Božić, prvi put toliko daleko od rodne Srbije. U razgovoru za Kurir Katarina priča kao zrela žena, kao da joj nisu 23 leta. Skromna je, odmerena i pristojna, nikada sebe ne stavlja u prvi plan. Rečenice su joj smislene, povezane, jednostavno milina ju je slušati.
Katarina kakve su vam želje za Novu godinu 2023. godinu?
- Ide Nova godina, a nemam osećaj... Ha, ha, ha... Pre svega želim zdravlje i to nije neka fraza. Uvek se vraćam na to da budem srećna, da imam oko sebe krug ljudi koji me čine zadovoljnom. Da svi budu zdravi i da živimo svojim životima. Ima i sportskih ciljeva da se osvajaju medalje i igra za reprezentaciju Srbije. A, ima i nekih želja koje nisu vezane za Novu godinu - počela je intervju za Kurir Katarina Lazović.
Ženska odbojkaška reprezentacija Srbije u oktobru je odbranila titulu svetskog šampiona. Kako gledate na taj uspeh?
- Iskreno, otkako sam se "odvojila od sveta" i otkad sam stigla u Kinu, gotovo da nemam osećaj da smo osvojile zlatnu medalju. (smeh) Realno, to je ogroman uspeh koji ću da pamtim tokom svog života. Nije mala stvar biti svetski prvak! Lično, mnogo mi znači ta medalja, zahvalna sam što sam bila deo pobedničkog tima. Znam koliko je naporno trenirati celo leto, a onda sklopiti sve kockice i uzeti zlatnu medalju. Bile smo tim, sve devojke i zato sam srećna.
Šta su srpske odbojkašice imale u odnosu na druge reprezentacije, pored suvog kvaliteta na terenu?
- Šta smo imale? Ova ekipa kao da je navikla na trijumfe, zna kako se pobeđuje i to je mnogo bitno u psihološkom smislu. Bile smo sigurne u glavi da ćemo uzeti zlato. Naravno, ne može se bez kvaliteta, uigranosti, sreće i taktike. Ali, imale smo psihološku prednost u odnosu na druge, jer su svi naši protivnici znali da igraju protiv Srbije! Mi smo to osetile. Znalo se da smo favoriti. Ne mogu da kažem da je to bio neki strah, više bih rekla smo sa druge strane mreže osećale ogromno poštovanje. Gledali su nas kao dobru ekipu i to te podigne kad osetić. Dobijaš još veće samopuzdanje, a upravo nas to krasi godinama unazad.
U reprezentaciji ste već četiri godine, imate evropsku i svetsku titulu, bili ste kapiten u Ligi nacija... I to sve sa 23 godine.
- Lepo je kad se to kaže i kad se to čuje. Tek sam na početku karijere, a imam mnogo medalja i trofeja. Opet, ima tu još mnogo ciljeva koje treba ostvariti i nemam nameru da se zaustavljam. Sve ovo što mi radimo u reprezentaciji podiže raspoloženje. Nekad se zamislim i pitam se šta sam uradila u karijeri. Onda vidim uspehe u reprezentaciji i dobijem željenu sigurnost. Ne kaže se bez razloga da je iskustvo mnogo bitno, a ja to osećam, bivam svake godine sve zrelija, sigurnija i odgovornija.
Kako ste počeli da se bavite odbojkom?
- Pamtim sve. Prvi trening! Krenula sam sa nepunih 10 godina, sasvim slučajno. Trenirala sam razne sportove... Džez balet posebno, to je bila moja prva ljubav, jer volim da đuskam. (smeh) Igrala sam tenis i košarku, trenirala atletiku... Na kraju zadržala sam se na odbojci. Krenulo je prirodno, bez pritiska. I danas igram odbojku jer je volim i što se zabavljam. Kako su godine prolazile postajalo je ozbiljnije i došla sam na profesionalni nivo. Nikada se nisam opterećivala da nešto moram. To kod mene nije bilo i mislim da su zbog toga i došli rezultati.
Da li ste imali nekog uzora u odbojci i životu?
- Ne! Najiskrenije. Nikada mi neki odbojkaš ili odbojkašica nisu bili uzor. To je možda malo čudno. Meni je Novak Đoković nešto neponovljivo! Nije samo što je naš, već i što je svetski. Uvek sa divljenjem ga gledam, kako se ponaša, na terenu i van njega. Volim sport generalno, ne samo odbojku. Razne sportove. Zanimljivo mi je kako se igrači ponašaju van terena, kako daju intervjue. Pokušavam nešto da naučim.
Iz Evrope ste otišli u Peking, u Kinu. Jedna nova kultura, novo podneblje, kako ste se tamo snašli?
- Ja sam neočekivano dobila ponude iz Kine. Generalno ovde dolaze starije i iskusnije igračice. Drugi je kontinent, sve je drugačije, svakodnevni život, sve apsolutno. Opet ako znaš šta očekuješ i budeš svestan šta želiš, onda nema problema. Srećna sam, često pomislim - heeeej, ja sam u Kini! (smeh) Veliko je ovo iskustvo, za ceo život. Stvarno sam srećna i zadovoljna što sam ovde. Kinezi su dobar narod i kad ih upoznaš onda su iskustva fenomenalna.
Šta ima da se vidi u Kini?
- Ja sam smeštena u centru Pekinga i liga se igra po turnirima. Ide se po gradovima, a u svakom se igraju po četiri utakmice. I tako redom. Nažalost, zbog korone nisam mogla da osetim sve čari Pekinga i Kine. Ovde je i dalje sve zatvoreno, oni su veoma uplašeni i dalje od korone. Kineski zid je na 30 minuta od mog smeštaja, a ja još nisam uspela da ga obiđem, jer je sve zatvoreno.
A kakva je kineska nacionalna kuhinja? Šta se jede?
- Što se tiče njihove kulture, ponašanja, hrane... Stvarno je sve drugačije u odnosu na nas iz Evrope. U prvi mah bude šokantno, drugačije. Meni je zanimljivo što sve jedu uz pomoć štapića. Naučila sam da ih koristim, ali me i dalje zamara, tako da uvek imam viljušku i nož pri ruci. (smeh) Što se tiče hrane, nisam probirljiva, ali ovde je čudnjikavog ukusa. Drugačija. Može da se nađe nešto što volim, zavolela sam nudle na njihov način, jedu pirinač, svakakve vrste mesa... Kinezi obožavaju meso kornjače i mesa raznih životinja. Baš iz tog razloga, iako je sve lepo spremljeno i lepo izgleda, uglavnom jedem piletinu ili govedinu. (smeh)
Sa kim se najviše družite u Kini?
- Imam u mojoj ekipi jednu Bugarku i Kubanku, To mi mnogo znači, jer samo jedna od Kineskinja priča engleski. Tako da nas tri imamo prevodioca, čak ni trener ne govori engleski. Trenutno su sve ekipe na jednom mestu u Sen Ženu, tako ima dosta naših igračica. Tu su Ana Jakšić, Dijana Bošković, Sara Klisura i Tijana Milojević. Već smo se dogovorili, društvo je sjajno, zajedno ćemo čekati Novu Godinu i Božić.
Koliko je u Kini drugačije u odnosu na Srbiju, Poljsku i Italiju gde ste igrali i živeli?
- Skroz je drugačije! Način treninga, hajde da krenemo od toga. Ovde su treninzi veoma dugi, treniraju nenormalno. Treninzi traju od tri do četiri sata. Imam sreću što sam u ekipi gde je trener bivši igrač koji je igrao sa dosta stranaca. Zbog toga zna kako sa strancima, pa nas dosta štedi. Imamo svoj program za teretanu, dok Kineskinje budu tamo svaki dan, po sat ipo ili dva. Njima je to normalno. Ne žale se. Trener je sjajan, dogovaramo se, radimo naš program. Nedostaje mi Italija, tamo sam lepo živela. Ne kaže se bez razloga da je Italija najlepša za život. (smeh) Bila sam u Monci, predgrađu Milana, ali ne patim za Italijom. Meni je ovde u Kini super.
Kako gledate na srpsku odbojku? Zašto ženska ima mnogo više uspeha u odnosu na mušku?
- Ne znam, iskreno. Možda smo mi dame imale i sreće. Nije ni meni jasno otkud takva razlika poslednjih godina. Muška reprezentacija ima fenomenalnu ekipu. Kvalitetne momke koji igraju u najboljim klubovima. Generalno, mislim da smo mi Srbi talentovana nacija za odbojku i to me raduje.
Obožavate životinje. Koliko vam nedostaju vaši ljubimci, zlatni retriver i nemački ovčar?
- Jeste, mnogo volim pse. Posebno velike pse. Odrasla sam sa njima. Porodica živi u kući, imamo sreću da imamo dvorište. Oni su tako slobodni, uživaju u životu. (smeh) Tata više vodi računa o njima, nego o nama. (smeh) Njih dve su deo naše porodice. Mnogo mi nedostaju i jedva čekam da se vratim da ih mazim i da se igram sa njima. Meni kućni ljubimci daju pozitivnu energiju, osećam se lepo uz njih.
Hoćete li nešto da kažete o privatnom životu? U vezi ste sa košarkašem Nemanjom Dangubićem. Kako funkcioniše ljubav na daljinu?
- Iskreno ne bih previše da pričam o tome. Mislim da imamo normalnu i prirodnu vezu. Stvarno se podržavamo međusobno. Srećni smo i ispunjeni i to je najvažnije. Uživamo u našoj ljubavi, a nas dvoje nismo ljudi koji vole da o vlastitoj sreći pričamo javno. To je naša intima, pa neka tako i ostane. Mogu samo reći da je Nemanja moja ogromna podrška, u svemu što radim.
Jeste li pratili SP u fudbalu? Navijali za Srbiju i gledali finale.
- Gledala sam finale između Argentine i Francuske i setila se našeg Svetskog prvenstva u odbojci. Iskreno, navijala sam za Argentinu! Fan sam Lea Mesija otkad znam za sebe. Poštujem Kristijana Ronalda, nema većeg profesionalca od njega, ali Mesi je umetnik. Stvarno sam želela da osvoji svetsku titulu jer mu je u velikoj karijeri nedostajao samo taj trofej.
A, Srbija? Šta kažete na naš rezultat na Mundijalu u Kataru?
- Za našu reprezentaciju sam navijala svim srcem. Baš sam emotivna kada je Srbija u pitanju. Patriota sam, uvek želim Srbiji sve najbolje. Biće bolje na sledećem velikom takmičenju, ubeđena sam - samouverena je Katarina Lazović.
Kurir sport/Aleksandar Radonić
NE PROPUSTITE
