I na prvi se čekalo sa posebnom žudnjom – ali je drugi trofej Novaka Đokovića na Rolan Garosu postao skoro „fiks ideja“ njegovog tima, najboljeg igrača sveta i njegovih poklonika sa svih svetskih meridijana.
Osim toga što bi bio istorijski – čime bi srpski as postao prvi igrač u istoriji Open ere koji je osvojio sve Grend Slemove barem 2 puta – ovaj trofej bi ove godine bio i pravovremen, pa čak i po nekima terminski određen kao „u poslednji čas“, jer bi pretpostavljena Nadalova 21. titula opet značajno odmakla „kralja šljake“ od najopasnijeg izazivača za suverenu poziciju na ultimativnom tronu. Novak sa 19 titula – a Nadal i Federer sa 20 pre Vimbldona i Ju Es Opena – „familiji“ njegovih navijača daju za pravo da se nadaju da će već ove godine doći kraj „poteri“ koja traje od Melburna 2008. Znaju to dobro sva trojica – Nadal i Đoković koji će gristi „do koske“ na Rolan Garosu da bi sprečili – odnosno omogućili ostvarenje tog scenarija – i Federer, koji je baš zbog toga i napustio Pariz i fokusirao se na turnir njegovog izbora – travnati Vimbldon.
Ovaj impozantni cilj je, takoreći, na vidiku – ali do njega treba pobediti u još tri meča, koja za svakog od učesnika četvrtfinala muškog singla predstavljaju specifičan izazov. Već danas (od 21h) se igra prvo „finale pre finala“ – sudar drugog nosioca Medvedeva i petog Cicipasa, kome je šljaka mnogo bliža srcu i udarcu od visprenog Rusa. Ništa manje motiva za pobedu neće imati ni drugi četvrtfinalni par u donjem, „mlađem“ delu žreba – Zverev vs. Davidovič-Fokina. Koliko se želi titula na Rolan Garosu ove godine jasno je i iz prvih inspirativnih četvrtfinalnih mečeva kod dama – Zidanšek-Badosa i Ribakina-Pavličenkova, devojaka do nedavno potpuno anonimnih na WTA turneji (sa izuzetkom Ruskinje). Ako se skoro ceo preostali ženski i donji deo žreba kod muškaraca može nazvati procesom „stvaranja zlata“, onda je gornji deo žreba „carska zlatna riznica“ – u kojoj se legende i već afirmisani izazivači bore za velika karijerna dostignuća – a sa tim na umu nikako ne treba podcenjivati kapacitete Švarcmana i Beretinija.
Sa ovim „šlagvortom“ se kratko osvrćemo na jučerašnji meč Đokovića sa Musetijem, dečkom koji je i posle pobede nad iskusnijim sunarodnikom Čekinatom izrazio stav da izlazi na teren da pobedi svog slavnog protivnika. Iako je meč završen kako je završen, treba se samo setiti kako se svako od nas osećao pri rezultatu 2:0 za Lorenca – i biti iskren: da, činilo se da Novak, ako se meč nastavi tako kako se odvijao do kraja 2. seta – biti zaustavljen na svom istorijski važnom pohodu ka drugom Trofeju musketara u Parizu. Italijan je bio svugde, odigravao je sve, dominirao je u najvažnijim segmentima igre i fazama meča – i polako ali sigurno se stvarao utisak „deža vi“ posle poraza od Čekinata, Zvereva, Medvedeva, Cicipasa, Pera, Daniela itd. Novakov govor tela je bio loš, energija „na rezervi“, voljni momenat nedovoljno snažan niti fokusiran da prelomi tok seta pre i tokom taj-brejka (drugi čak 7-2 za Musetija) – i ne možete biti okrivljeni ako ste mislili da Srbin nije ušao u meč sa pravim stavom i mentalnom pripremom, gde se može potkrasti i sumnja da je blago potcenio svog protivnika. „Bio sam neuobičajeno nervozan pred meč,“ istakao je Novak u pokušaju objašnjenja tih 0:2, i time možda samo još više začudio svoje pratioce. Nervozan pred meč sa Musetijem, zašto? Naravno, važnost osmine finala Grend Slema je tu – kao i dalji put ka tituli – ali je i sam Đoković više puta jasno insistirao na tome da ovaj turnir posmatra iz perspektive „iz meča u meč“. Ako bi za jedan broj Novakovih iznenađujuće loših nastupa kroz godine mogli da nađemo opravdanje u (za njega naročito) neprijatnim vremenskim uslovima – a samim time i za spomenutu anksioznost pred meč osmine finala – onda je to okej, i tok meča podržava priču da se Novak sve više adaptirao na temperaturu i sparinu kako je on tekao. Ako to jeste Novakova „Ahilova peta“ – nadajmo se da se više neće manifestovati do kraja turnira.
Naravno, poenta ove analize nije kritika Novaka niti neverica u ono što je izrečeno juče pred predstavnicima medija, već važnost lekcije koju je meč sa Musetijem uveo na katedru Rolan Garosa 2021. Sa pravom – i dobrom namerom – kaže Boris Beker da Beretini može da se smatra barem za ozbiljnog pretendenta za polufinale, jer je osvajač Serbia Opena (sa svojim odličnim timom, u kome je povremeno i odlični analitičar Krejg O’Šonesi, vrsni poznavalac Novakove igre) „hvatao beleške“ i u Beogradu i u Parizu – i „lovio“ slabosti koje je Novak prikazao u više segmenata igre i fizičkog nastupa juče. U jednom periodu – kada je pretrpeo prve poraze od „mladih lavova“ Zvereva, Hačanova, Cicipasa i Medvedeva – činilo se da je Novakova igra „provaljena“, i da je – ako tog dana nije na apsolutnom vrhuncu fizičke pripremljenosti i mentalne usresređenosti i ravnoteže – „sve“ što je potrebno da protivnik uradi je da ima dobar servis i da onda parira Đokoviću u dugim razmenama sa osnovne linije – nateravši ga na grešku ili otvaranje „rupe“ na terenu koju bi izazivač „popunio“ nekim vinerom. Videvši u kom smeru ta priča ide, Đoković je – svojom neverovatnom disciplinom i radnom etikom – ponovo digao svoj nivo fizičke i mentalne pripremljenosti, pravio energetske rezerve pametnijim planiranjem nastupa tokom (pre)dugačke ATP sezone, dodatno popravio servis, uveo još više varijacija (igra na mreži) – i prevashodno podigao nivo agresivnosti u svojoj igri – što mu je opet omogućilo da dominira tokom meča, a ne da se iznuruje do grešaka ili gubitka vizije igre kroz bespoštedno pimplovanje „otpozadi“.
Naravno, sve je ovo super – ako se ne desi da i protivnik ima dobar dan – kada treba pribeći „planu B“. Juče je Museti imao ne „dobar dan“ nego „žurku sa vatrometom“ na terenu do 0:2, a Novak – jedva pozivnicu da na tu žurku uđe. Naravno, lepo je to osećanje koje je obuzimalo Musetija i skvadru u tim trenucima – ali ni jedna žurka ne traje večno, pa se čekalo da se vidi kako će se odvijati stvari kada „mališa“ počne da greši. U tim trenucima su Novakovo iskustvo, probuđen ponos, sreća, voljni momenat i Musetijeva nezrelost agregatno dramatično promenili pravac ovog „teniskog tobogana“, i skoro obrisali iz sećanja sve što se do tada dešavalo na „tiganju“ Šatrijea. Napominjemo, skoro...
Beretini iz epizode poraza od Đokovića uz 3 osvojena gema na „hardu“ O2 Arene u Londonu pre 2 godine i Beretini na šljaci posle sijaset primernih nastupa i pobedom nad fantastičnim Karacevim u finalu Beograda su skoro dve različite teniske osobe. Na šljaci, poletni Mateo ima mogućnost i vreme da prikaže sav svoj talenat i raskoš igre – u kojima streloviti servis i forhend deluju kao „konačna presuda“ protivnicima. Iako možda manje sposoban da bude „brzi Gonzales“ od Lorenca, već godinama najbolje rangirani Italijan je više nego dovoljno mobilan i agilan da kontrira Novaku u segmentima igre u kojima je Museti poništio sve pokušaje dominacije Đokoviću. Beretini takođe ima snažne udarce koji mogu da „probiju“ Đokovića na osnovnoj liniji, nešto što Novakovi pratioci dobro pamte iz mečeva sa Vavrinkom upravo u Parizu. Ako ostane „u terenu“ i izdrži Novakove strateške varijacije u igri, „pohvata“ sve uglove Novakovih udaraca i iskontroliše greške – a da ga pritom servis i vineri verno služe – Beretini će biti pakleno težak protivnik i najboljoj verziji Novaka Đokovića. Naravno, ovakav nastup će devetog igrača sveta zahtevati ogroman utrošak energije – koju je sigurno dodatno uskladištio neigranjem osmine finala protiv Federera – ali i njeno pametno raspoređivanje – za razliku od „junoše“ Musetija koji je „izgoreo“ u svojim trenucima slave.
Da bi rezervisao svoje mesto u polufinalu, Đoković u narednom meču jednostavno ne sme sebi da dozvoli ni 10% grešaka (strateških i igračkih) nalik na one prikazane u prethodnom nastupu. Pre svega, moraće da bude na vrhuncu fizičke energije i raspoloženja za igru (što se pretpostavlja nastupom od 20h pred 5000 dozvoljenih posetilaca Šatrijea), kako bi mogao da „bistro razmišlja“ i bude lucidan u primeni (ili adaptaciji) svog plana igre. Novak ne sme da greši, da „eksperimentiše“ nekim polu-rešenjima i mora da bude potpuno usresređen na to da stvara i realizuje prilike za prednost – što će urušiti moral i igru Beretinija. Šampionska aura sama po sebi je i lep imetak – ali i velika meta za nadirućeg protivnika – i samo odlična igra može da opravda njeno postojanje na terenu. Zbog toga bi prvi igrač sveta to morao da demonstrira i pre i tokom meča – i da ne staje dok posao ne završi, čime bi uputio pravu poruku narednim rivalima.
Šta će biti sadržaj te poruke – biće nam teško da istrajemo u isčekivanju do njenog „postovanja“ na najvećem stadionu za tenis na šljaci na svetu sutra uveče...
Kurir sport / Vuk Brajović
NE PROPUSTITE
