Dejana Radanović, srpska teniserka koja trenutno zauzima 241. poziciju na WTA listi otvoreno je govorila o svim poteškoćama sa kojima se suočavaju slabije rangirane teniserke.
U opširnom intervjuu koji je dala za "Novu" Dejana je potpuno otvoreno, bez uvijanja, pričala o mračnoj strani tenisa.
Na planeti na kojoj živi osam milijardi ljudi, milioni sportista, ti si među 250 najboljih na planeti u poslu kojim se baviš, a konstantno si u "kanalu" i jedva sastavljaš kraj s krajem.
"Ja sam prošle godine na jednom turniru bila u plusu, a odigrala sam ih 17, 18. Tri titule. I to sam imala na turniru u Skoplju, ako je nagradni fond 40 hiljada dolara, pobednik dobija deset posto otprilike. Zavisi, tamo gde je žreb na 32 to uglavnom bude deset posto. Turnir koji sam ja osvojila žreb je bio na 48. To je 16 igračica više, a nagradni fond je budžet turnira i oni 40 hiljada dolara dele na sve nas. Ako ima 16 igračica više, ja kao osvajač dobijam manje. Tada sam kao osvajač dobila 4.000 i bila u plusu, znači gorivo, hotel i to sve. Na kraju sam otišla u Bugarsku i Kuršumliju i sa ta tri sam se vratila sa hiljadu zarade. A osvojila sam prilično jak turnir. Ne, na ovom nivou si na svakom turniru u minusu", počela je svoju tužnu priču Dejana.
Srpska teniserka ističe da je svaki turnir na gubitku.
"Konstantno si u nekoj crvenoj zoni. Tenis je sport i fizički i mentalno, šah u pokretu. Toliko stvari ima, stalno si u crvenom da bi na kraju stalno bio u minusu. Onda bih ja pitala sebe, kao jedna glupa osoba, toliko se crpiš i sve da bi na kraju bio hiljade i hiljade u minusu".
Ona je otkrila da slabije rangirani teniser jedva sastavljaju kraj s krajem. Troškovi su ogromni, a zarada izuzetno niska.
"Ti kupiš jedan kotur žica sa kojima našpanuješ 12 reketa i on košta 100 evra. Ti takvih godišnje treba da kupiš deset recimo. Dolazimo do avio karata, opreme, plaćanja hotela po turnirima. Za jedan normalan, prosečan život tenisera, da ne ideš u hotele od pet zvezdica, osim u Indiji… Bila sam u Kuršumlijskoj Banji u nevervatnom stanu za 30 evra, a u Belgiji sam neki prosek hotel plaćala 120 evra. Takve neke stvari se podrazumevaju i godina je otprilike između 30 i 60, 70 hiljada evra. Kad platiš trenera, halu, loptice, terene napolju, sve te neke stvari, troškove na turnirima, torbe. To je ta cifra i onda kad neko uđe i vidi 200 hiljada", otkriva Dejana.
Ona da si u tenisu, u normalnim okolnostima, uspešan ako si u Top 100.
"Mnogo ima kvalitetnih igrača, a mnogo malo mesta. Ja sam recimo lani stvarno imala sjajnu godinu, krenula sam sa 1000. mesta i došla do 250. što je stvarno super. I onda se vraćaš na to da dođeš do 250 i opet si na gubitku. Sad sam tu negde između WTA i ITF. WTA teško upadam, na ITF moram da igram veće turnire da bih dobijala bodove. U suštini to moraš da se izboriš da dođeš do 150, a pored mene ima još mnogo igračica koje imaju taj kalibar i taj talenat, sve to, a malo je mesta. Niko od nas, pričam dosta sa igračicama i niko ne traži da imaš pola miliona na računu ako si 500. na svetu. Ljudi samo traže neki normalan život, da li je to da se uvedu neke plate, da li da se pomogne oko avionskih karata, ne znam koji je način u ovom momentu. Sad da se krene razmišljati o tome, pa se možda dođe do nekog zaključka. Da kad odeš na turnir ne brineš koliko si u minusu. Toliko igračica 17, 18, 20 godina ima koje putuju same, bez pratnje trenera. Nema mamu svoju da povede, da joj plati" otkriva srpska teniserka.
Dejana je otkrila da ima sreću što joj je dugogodišnji partner kondicioni trener i fizioterapeut, pa bar nema te troškove nad glavom.
"Ja imam veliku sreću da mi je moj dugogodišnji momak i fizio i kondicioni trener, tako da on putuje sa mnom. Tu negde imam dodatni trošak druge osobe, ali opet nemam dodatnu sobu, sa mnom je u sobi. Pazimo na neke dodatne troškove. Nećemo ići i jesti bifteke od 50 evra recimo, tako da tu imam dosta sreće jer imam i pomoć i podršku što se tiče fitnesa… Tebi je 20, 30 evra minimum jedna masaža. Taj trošak nemam. Tako da, uglavnom su to treneri, mahom igračice idu sa jednim, eventualno dva trenera, ili nekim članom porodice ako idu na grend slem pa znaju da će zaraditi više. Na ovim nižerangiranim turnirima to je ili trener, ili u dosta slučajeva da su igračice same. Konkretno, u svom timu ja imam svog momka Iliju koji je kondicioni i fizio i dva teniska trenera, jednog glavnog i jednog koji nam pomaže. Oni su u Novom Sadu", otkriva Radanovićeva.
Jedini sponzor i najveća podrška u karijeri je tata.
"Sponzori su za sada, tata. Glavni i jedini, nemam ni od odeće, proteina, opreme, tata je moj majstor", kaže Dejana.
Situaciju u tenisu uporedila je sa fudbalom.
"Ljudi idu da gledaju fudbal, imam prijatelje koji igraju treću ili četvrtu nemačku ligu i on nije 500. na svetu već možda 5000. na svetu, pa opet ima stan, obrok, auto dobije, peru mu veš. Imaš sve. Gledaju se te utakmice. Ja sam na ovoj drugoj strani protiv tog argumenta, ali stvarno gledano je. Čak i treća liga Nemačke kad uđeš stadioni su puni. Fudbal je neka potpuno druga priča. Ne vredi se porediti sa fudbalom. U tenisu nemam odgovor na to pitanje. Toliko je veliki jaz. Stojim iza toga da ovi koji su u Top 10 treba da budu toliko plaćeni, zaslužili su i to stoji, ne dovodi se u pitanje. Ali, opet, zašto ovi ispod 100, 200. mesta, prosto… Neka plata da se obezbedi, ne znam na koji način. Treba sesti i razmotriti. Jako je veliki jaz. Ok, ko će doći da gleda 500. i 700? Možda neće niko doći, ali taj čovek zaslužuje da ima neku osnovnu platu da može da kupi sebi da jede. To je ono što pričam, kad dođem u Srbiju koja sam 250. na svetu, naš narod koji ima Novaka često kaže: Aha ti si 200. na svetu, 250. na svetu, ti si na planeti Zemlji 250. u nečemu. I ja dođem, moram da kažem: Tata, daj mi 100 evra za protein, 50 evra za vitamine za osnovne stvari koje su meni potrebne. To nije nikakvo bahaćenje, nego neke osnovne stvari koje ti kao sportista moraš da koristiš da bi time mogao da se baviš. Nemaš neki svoj štek ili džeparac, kako god, nego zavisiš od nekoga i moliš nekoga. To je po mom mišljenju ultra… ne znam kako bih se izrazila, loše, jadno", iskrena je Dejana.
Ova 27-godišnja teniserka nema nameru da se preda, nastaviće vredno da radi kako bi se izborila za što bolji plasman.
Istakla je da se nije aktivno priključila Novakovoj PTPA organizaciji koja pokušava da popravi status slabije rangiranih igrača i igračica, ali podržava njihov rad.
"Nisam ušla, imaju neku količinu igrača koji su top, top, ono što znam je preko medija i njihovih stranica, te neke osnovne informacije. Oni su krenuli i to kreće da radi, određene situacije su se poboljšale. Oni su uradili to da se procenat od onih koji osvajaju turnire smanjuje i da se daje nižerangiranim teniserima. Poenta je i suština da su tu oni koji su između 100. i 220, 230. mesta, oni koji igraju kvalifikacije grend slema. Za ove nižerangirane od toga se nije i dalje ništa značajno desilo. Ali je štos u tome što se stvarno povećalo. Pre pet godina kad sam igrala grend slemove sam dobila bila 11 hiljada, a sad je, da izgubiš u prvom kolu kvalifikacija 20 hiljada. Tako da se povećalo. I kad si već u 200 tu možeš da se koprcaš. Za one niže rangirane od toga i dalje stoji ista problematika. Prvi grend slem kad sam igrala dobila sam 6.000 i ljudi su bili u fazonu: 'Jao super', a onda im kažem: 'Potrošila sam šest'. Ja sam na nuli bila", zaključila je Dejana Radanović.
Kurir sport/Nova
NE PROPUSTITE
