Najnovije vesti

DRAGICA RADOSAVLJEVIĆ  CAKANA! Muž me zove Cale: Boreći se kroz život, nisam uspela da pokažem svoju nežniju stranu
Foto: Ana Paunković

INTERVJU

DRAGICA RADOSAVLJEVIĆ CAKANA! Muž me zove Cale: Boreći se kroz život, nisam uspela da pokažem svoju nežniju stranu

Stars

Život devojke koja je htela da studira književnost bio je velika borba. Danas živi kako zaslužuje, u udobnosti, ljubavi, okružena unucima. Peva istim tempom kao i uvek. Cakana je obično neobična žena

Njen glas je jedan od najfinije vrste kad su u pitanju izvorne, narodne i folk pesme. Javno je ozbiljna i stabilna žena, a privatno vesela, požrtvovana i privržena porodici. Negovana i lepa, ostala je verna svom muzičkom stilu i južnjačkom genu, zbog čega je i voljena i poštovana. 

Zašto vas zovu Cakana? - Ha-ha, pa valjda sam cakana. Šalim se, ostalo mi je to iz detinjstva, brat od strica me tako nazvao. Kasnije, dok sam pevala u finijim restoranima kao što je nekadašnji "London", nisu znali kako da me najave. Setila sam se tog nadimka i pesme Izvorinke Milošević "Cakana, da li imaš dragana". Njima se to svidelo i tako je ostalo.

Kako vas zove muž? - Cale. Niko blizak me ne zove Cakana, a još manje Dragica. Caki, Cale, to sam privatno.

OD KOSOVA DO MOSKVE Rođeni ste u Kosovskoj Mitrovici. Kako je izgledalo odrastanje na Kosovu u vreme bratstva i jedinstva? - U Mitrovici sam kratko živela, i ne sećam se toga. Tu su rođene i moje dve sestre, a onda smo se preselili u Banjsku, gde je tata službovao. On je bio šumarski inženjer. Kada je dobio posao u preduzeću "Hrast" u Leposaviću, tamo smo živeli, jer je uvek želeo da sazida kuću pored kuće svog brata. Živeli smo u Leposaviću do njegove smrti 1989. Rano je umro, u 60. godini. Još nisam izdala ni prvi album. Majka mi je, bogu hvala, živa.

Kako su gledali na to što se bavite pevanjem? - Taj odnos prema roditeljima bio je pun strahopoštovanja. Bojala sam se da kažem tati da sam već pevala na svirkama. Prijalo mu je što su me hvalili, ali nije me video kao pevačicu. Mama je bila liberalnija. Nisam ni želela da snimam albume. Bitno je bilo da ostanem u muzici, srećna što sam primljena u KUD Lola, pa u Kolo. E, onda su došle obaveze prema porodici, koju sam već stekla, pa nije bilo vremena za pevanje i igranje.

Rano ste postali majka. - Rodila sam Mariju u 21. godini. Mlada majka, a mlada sam i baka. Sa ove distance, čini mi se da sam mogla više da uradim pre toga. Nisam završila studije, zbog čega sam došla u Beograd. Moji su se mnogo odricali zbog tih studija, nije to bilo lako vreme. Upisala sam književnost u Prištini, ali tata nije hteo da tamo studiram. Pošto je bio srčani bolesnik, bojala sam se njegovog stresa, samo što se nije šlogirao kad sam mu rekla. Mi smo nekako sve krili od roditelja, da ih ne uvredimo, ponizimo, povredimo... Danas shvatam da roditeljima ipak treba sve reći.

Kako ste vi vaspitavali svoje dete? - Moja ćerka je meni sve pričala. Bila je uzorno, dobro dete, odličan učenik, završila je i solo pevanje i violinu. Nikada Marija od mene nije dobila pljusku, malo sam pretila mahanjem iznad glave. Više se bojala oca, Boška, on je bio zakon, valjda zato što joj je nedostajao jer je radio u vodoprivredi i stalno bio na putu. Valjda je to tako - koga nema, taj nedostaje. Maja je odrastala u ljubavi, zdravo i posle našeg krajnje civilizovanog razvoda.

Gde je sada Marija? - Ona radi finansije u jednoj nemačkoj firmi, gde je njen muž direktor. Divno živi. Ima troje dece. Trenutno je u Meksiku na ronjenju, jer je i instruktor ronjenja. Živela je pre sedam godina u Bukureštu, zatim četiri u Istanbulu, a danas živi u Moskvi. Posećujem je, planiram da idem posle Nove godine, jer je Moskva mnogo lepša zimi nego leti. Sve mi se tamo sviđa, Moskva je posebna metropola, drugačija od svih.

foto: Damir Dervišagić

BRIGA I ROMANTIKA Jeste li romantični? - Pa jesam. Možda ne delujem tako ni sebi ni drugima, jer nisam u fazonu da sad gledam zalazak sunca. Provalila sam da volim istorijske filmove sa ljubavnom pričom, da se prenesem tamo i uživam.

Ima li romantike u drugom braku, sa Nebojšom? - Neša je više romantičan od mene. On ume to bolje da pokaže, s obzirom na moje teško odrastanje. Boreći se kroz život, nisam uspela da pokažem svoju nežniju stranu. Neša je pravi Dalmatinac, može da me obori s nogu nekim sitnicama, da mi napravi omiljeno jelo ili ga kupi, upali sveće i sačeka me.

Koliki su vam unuci? - Uroš je najstariji, upisao je IT fakultet, Dunja završava obrazovnu englesku gimnaziju. Oboje su u Beogradu. Školovali su se preko, njima je engleski maltene maternji jezik. Uroš je od rođenja do polaska u školu bio kod mene i Neše, sa nama je propričao i prohodao. Sve troje ih volim podjednako, tu nema boga, ali na Uroša sam najosetljivija. Razlika između njega i Dunje je godinu dana i, pošto je njen rođendan pre njegovog, uvek je mislila da je ona starija. Tome se uvek smejemo, a za njihovo odrastanje vezuju me najlepše uspomene.

Hoće li neko da povuče na vas? - Sve troje su nadareni za muziku, Dunja divno peva, ali ipak želi da se bavi novinarstvom i medijima. Najmlađa unuka Mirka živi sa roditeljima u Moskvi, a ovo dvoje imaju svoj stan i slobodni su kao ptičice na grani. Uživaju sa svojom bakom, koja im izlazi u susret na svaka dva minuta.

Mnogo brinete o njima? - Mnogo. Iako mi se redovno javljaju, da bih mirno legla, neprestano ih zovem. Možda preterujem, ali drugačije ne umem. Stalno se borim sa nekim čudnim strahovima u glavi. Mnogi mi zameraju što se toliko stresiram kada je sve u redu. Uroš mi je pre neki dan rekao: "Baba, ovo je peti put da me zoveš danas." Izmišljam tako razloge da ga zivkam, on me umiri i meni je to dovoljno - ali naredna dva sata. Posle se unervozim. Ima dana kada sam potpuno mirna, kada im dođu druga baka ili tetka. Ma mislim da smo mi žene sve iste kada su deca u pitanju.

LJUBAV PREMA ŽIVOTU Pevate izvorne narodne pesme sigurno najtoplije što se može. Postoji li pesma za koju ste posebno vezani? - Kad dugo ne vidim ćerku, do suza me dovede pesma "Marijo, ćero mori". Te kosovske pesme imaju drugu harmoniju i emociju, koju mogu da osete samo oni koji su veoma osećajni ili rođeni dole, imaju južni gen. Kosovo je naša fado muzika. Odatle sve naše počinje. Volim da zapevam "Moj dilbere" i "Dimitrijo, sine Mitre". Da sam imala sina, zvao bi se Dimitrije.

Kako reagujete na prolaženje vremena? - Godine ne brojim, ne krijem ih, a poželela bih svakoj mladoj ženi, pa i svojoj ćerki, da ima duh kao što ga imam ja u ovim godinama. Dobro će se osećati, biće svuda prihvaćena i, pre svega, vesela. To je najbitnije. Danas te ima, sutra te nema. Moje brige su ipak sitne, ustajem sa puno radosti i ljubavi prema životu. To prenosim i na svoje potomke.

Šta vas čini srećnom? - Samo da su mi deca dobro, zdrava i srećna. Ništa me drugo ne zanima.

A vaše zdravlje? - Nisam hipohondar ni paničar, ali sam odgovorna i idem na redovne godišnje preglede. Ja lično mislim da sam zdrava. Imam pravo da tako mislim, a šta bi mi doktor rekao, to ne znam. Najbitnije je da si zdrav u glavi. Ne dam ništa da me boli.

OVO NEMA VEZE S NAMA Kako vam se dopada današnja muzika? - Pesme poput "Tiho vetri gorom viju" ili "Pšeničice, sitno seme" nemate više gde da čujete, a preživele su stotine godina i svaku silu porazile. Danas ih slabo ima na meniju. Ali ja se neću smiriti i do kraja svog života pevaću samo te pesme. Svi smo upadali u nova muzička iskustva, ali ono što se sad dešava na sceni, nije deo naše kulture i nema veze s nama. To je odnekud doneseno, a tako brzo prihvaćeno, kao i sve što dolazi sa strane. Iz kog razloga - ne znam. Bosanci su svoj sevdah stavili na pijedestal, a mi ako neko zapeva izvornu pesmu, odmah je za nas baba, deda, za otpis, odstrel. Tekstovi su poražavajući i ponižavajući. Ali ko sam ja da o tome sudim? Ako negde i kažem, isprozivaju me kao babu.

(Ljilja Jorgovanović, Foto: Ana Paunković)

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...